Дон Ђовани – један од нас

Добили смо још једно, најновије схватање лика Дон Ђованија који је надахњивао уметнике од средњег века до наших дана, превазилазећи географске, језичке баријере, мењајући друштвена и политичка уређења. У тумачењу младе генерације аутора, пре свих редитељке Бојане Цвејић, Дон Ђовани је изашао са сцене, постао део нас, публика се умешала у оперско збивање тражећи протагонисте по различитим деловима огромне хале Београдског сајма. Дон Ђовани је „рециклиран”, постао је опортуни прагматичар, далеко од заводника и бунтовника претходних времена. На крају дела, не постоји више разлог да труне у паклу, он се једноставно угаси и нестаје, спреман да опет васкрсне.

Играрија редитељке Бојане Цвејић ослободила је публику класичног гледања и слушања опере, с једне стране, а, с друге, запослила је певаче до максимума налажући им да певају пузећи, да изводе акробатске вежбе, скакућу, гимнастицирају, да постану „физичка лица” колико и глумачка и певачка. Нису више довољни само глума, мимика у тренерци, шортсу и мајици... Остварени су нови ликови и карактери.

Публика је у представи директно учествовала одговарајући солистима – мелодијским репликама.

Питање остаје, за многе и најважније: Колико се изгубило од опере, певања и музике? Изгубљено је много, пре свега због одлично припремљеног музичког дела у коме су учествовали оркестар Београдске филхармоније, са диригентом Премилом Петровићем, и група иностраног и домаћег певачког корпуса великих потенцијала. Због високог нивоа музичког извођења штета је била што је ехо у хали 3 Београдског сајма био превелики и што су се солисти неминовно разилазили са оркестром, никад не бивајући заједно. Треба им дозволити да једном изведу концертно ову оперу како би њихови изузетни квалитети и потпуна спремност дошли до пуног музичког израза.

Ајван Ладлоу у насловној улози био је Дон Ђовани изузетне звучности, покретљивости удахњујући нови карактер лику, а Маркус Матиас (Лепорело) не више комична антитеза главном лику већ равноправни партнер. У великом стилу певала је Катарина Јовановић (Дона Ана) не штедећи своје глумачке и гимнастичке потенцијале, као и Марк Фаулер, изванредни тенор (Дон Отавио) и у дуетима и у солистичком наступу. Међу женским протагонистима Ајле Асоњ је бриљирала у лику Доне Елвире, док се млада Аманда Стојовић веома добро снашла у улози Церлине. Небојша Бабић у двема улогама (Мазето, Комендаторе) бас-баритон који крупним корацима ступа на певачку сцену и цела интернационална екипа (тренинг тела Фред Гис, дизајн светла Силви Гаро, костимограф Маја Мирковић, сценограф Зорана Попов и др.) допуњена видео презентацијом на плафону хале, дописаним текстом учинила је сасвим другачијом, за многе шокантном, сценску презентацију дела. Оно је скраћено у једном, невеликом делу, а преостала партитура је углавном изведена без скокова.

Остају предлог и молба музичког дела публике: концертно извођење са истом екипом!