Борац против сујеверја и теорија завера

Без научних новинара, као без било које друге професије, једно друштво није комплетно. Ако наука људима не понуди свој поглед на свет, они ће тражити алтернативна објашњења, речи су Слободанa Бубњевићa, по образовању физичара истраживача, који се професионално бави писањем и промовисањем науке на популаран начин.

У извештавању о науци, каже, теме никад не пресушују, али тај посао подразумева да сте једном ногом у науци, а другом у медијима. Признаје да то није сасвим лако јер се друштво по природи труди да вас уклопи у задате категорије и заправо, мада сте у два света, нисте ни у једном, не припадате ником.

Зато када студенти дођу у школу научног новинарства „Медиалаб”, Бубњевић им прво поручи: „Добро дошли кући, сад сте међу својима”.

– Без научних новинара друштво клизи у псеудонауку, сујеверје и теорије завере. Научни новинари су професионалци који могу, као ватрогасци, да „пожар” будалаштина и подвала држе под контролом. А живимо у времену кад се тај пламен разбуктава – упозорава наш саговорник, аутор више прозних књига и дрaма, покретач научнопопуларних трибина, сарадник бројних часописа.

Координатор за медије ЦЕРН-а

Посао шефа за комуникације на Институту за физику у Београду и координатора за медије ЦЕРН-а у Србији, за Бубњевићa је прилика да науку приближи публици.

– Институт има тим који се професионално бави комуникацијама. Има разних модела, али наш највише личи на ЦЕРН-ов, мада они имају стоструко веће ресурсе и екипу. Ми смо научни новинари и зато је наш тим посвећен продукцији садржаја из науке који онда пласирамо на наше портале и који делимо с медијима. Медији немају ресурсе да сами развијају овај сектор, а заинтересована публика је свакако на добитку. Процена је да у Србији сваки тридесети грађанин жели да прати науку, а то, мада је далеко од већине, заправо није мало тржиште – наводи наш саговорник и наводи да је последњих година приметно порасло интересовање за ове теме.

Бубњевић је дипломирао теоријску и експерименталну физику на Физичком факултету, али се стиче утисак да му је перо драже. Где се сусрећу те две љубави?

– Млађа ћерка ме је недавно питала шта сам кад сам био дете желео да „будем кад порастем”. Без двоумљења сам одговорио: новинар и писац. Мој драги пријатељ Предраг Суручић и ја смо као дечаци шетали поред канала и дудове шуме, на ободу Перлеза, и носећи штапове говорили један другом да је једини живот вредан живљења онај који је живео Хемингвеј. Предраг је носио млеко у домаћинство неког Београђанина, који је у то време купио кућу на селу и за ког се испоставило да је новинар. Затекао га је на трему како седи за писаћом машином, куца, пуши и истовремено једе. „Спусти то”, рекао је мом другу и наставио да куца. Сатима смо причали о томе, потпуно фасцинирани – присећа се Слободан.

На сву срећу, закључује како не живи као Хемингвеј, јер не види како бих преживео толико алкохола и авантура, пад авиона, лов на слонове... Али, на неки начин, остварио је део плана да буде новинар и писац у то у једном сектору где му се чини да може бити од користи.

И уместо студија новинарства или књижевности, каже како је физика заправо изабрала њега.

– Математика ми је ишла добро, а у гимназији се показало да ми физика иде одлично. У Србији иначе – ту предност људи заправо и не запажају ако је нису искусили – ако сте дете из сиромашне породице, а имате неки таленат, друштво и држава ће заиста помоћи и школовати вас. Као заједница ми мало шта ценимо, не умемо да испоштујемо ни сопствене великане, али зато готово опсесивно, заиста систематски радимо на неговању талента. Шта ће после бити с њима, углавном не маримо, па нам зато и одлазе. Али, погледајте све те специјалне школе, од музичких до математичких, такмичења, стипендије – указује на проблем наш саговорник.

Слободану су резултати у физици омогућили стипендију за таленте и друге бенефиције и признаје да није ни помишљао да треба да иде неким другим путем током школовања:

– Зато сам, ма колико то било тешко, уписао физику. И мада се бавим комуникацијама, а моја професија је писање, осећам се међу физичарима као код куће. Уосталом, запослен сам на Институту за физику.

Слободан с нескривеним поносом прича о успесима супруге Драгане Младеновић, чије су књиге поезије преведене на више светских језика, уз напомену да су имали и заједнички пословни пројекат књижевни портал „Мале новине” који су покренули 2010. године у кућним условима, без подршке и буџета, „али са зрном ентузијазма, нешто креативности и данас могу рећи, искреним пожртвовањем”.

Ћерке Катарина и Ирина, рекло би се, не иду стопама родитеља, с обзиром на то да су окренуте музици. На пијанистичком такмичењу у Темишвару, у Румунији, Катарина је освојила прву награду. Млађа Ирина у панчевачкој балетској школи прави своје прве балетске покрете.

– Наравно да је то радост, али, видећемо. Родитељ је најбољи кад нема своју визију шта дете треба да буде. Наш је задатак да деци обезбедимо бригу и помогнемо док расту, али чак и кад бисмо сву енергију уложили у то да их поведемо неким путем, она би завршила пре или касније на оном који сама изаберу – сматра Бубњевић.

Акварели као хоби

На крају разговора приупитасмо јесу ли платно и боје спремни за нове аквареле?

– Неочекивано питање. Не, не, никад нисам сликао на платну, а не бих се ни усудио. Моје је мало задовољство да изаберем боје, четке и праву хартију за акварел и да потом уживам у процесу. С годинама сам научио да препознам шта је аматеризам. Бити аматер значи уживати у томе чак и кад немате талента. Растерећеност и чаролија процеса који никад не можете да савладате до краја заиста јесте уживање. Осмелио сам се недавно и урамио неколико својих, али не зато што имају икакву уметничку вредност, већ зато што имају вредност за мене – као меморија на места и дане кад су настајали. Живот може кренути ка било којој могућности, не видим зашто неким путем не бисмо повремено прошли чисто шетње ради, а не зато што нам је посао на том путу – поручује Слободан.

Ријека, Перлез, Београд, Панчево

Рођен у Ријеци, Слободан се с родитељима из Хрватске преселио у Перлез, питомо село у Банату, где је завршио основну школу.

– Тренутак кад сам дошао у престоницу, 1993. године, вероватно је један од најсуморнијих у његовој историји. Ма како то било тешко време и мада сам се тада одвојио од родитеља, нисам зажалио. Иако данас живим у суседном Панчеву, а то је један заиста сјајан град, сваки дан сам ипак у Београду.

Прича како је у школи имао доста успеха из математике и физике на такмичењима, и онда је у „Математичком листу” наишао на репортажу о Математичкој гимназији и одлука о даљем школовању је била донета:

– Као и сви бивши ђаци Математичке гимназије, поносан сам на њу и тврдим да је то једна од бољих средњих школа које могу да се замисле. Из моје интимне перспективе, она је била истинска оаза разума, јер било је чудесно ићи у такву школу док је около беснело ратно лудило.

Одрастање уз „Галаксију”

Све су ређи новинари који прате науку, зашто је важно покрити тај сегмент у медијима?

– Бивша Југославија је неговала овај жанр новинарства, сећате се само тиража некадашњег часописа „Галаксија”, али је током година кризе то сасвим пропало, као и много шта друго. У медијима после двехиљадите године, кад је комерцијализација узела маха, а кад је и почела моја каријера научног новинара, практично их више није било –  каже Слободан.

Каријеру новинара започео је у „Политикином Забавнику”.

– Нисам имао узоре, али смо уредник, Александар Ћирић, колегиница Марија Ђурић и ја поступно откривали савремене праксе, учили од страних медија и полако, кроз године градили и себе и публику.

Нуклеарна бомба

Ових дана објављена је „Алхемија бомбе”, нова књига Слободана Бубњевића, добитника књижевне награде „Борислав Пекић”, из чијег пера је досад изашло девет радио-драма и две књиге: „Пертурбације” (2005) и „Страх од промаје” (2013).

Прошло је 78 година од експлозије прве атомске бомбе у Лос Аламосу, што је било две недеље пре Хирошиме, да ли је то била идеја водиља или актуелна ситуација у Украјини и „звецкање” нуклеарним наоружањем за писање књиге?

– Прича о развоју нуклеарне бомбе, с необичним обртима, драматичним последицама, величанственим сазнањима која су помешана с најстрашнијим злочинима, снажним утицајем на живот свих нас, спада у оне приче из науке које се једнако тичу цивилизације и културе, колико и научног прогреса и историје науке. Почео сам да пратим ову тему пре готово двадесет година, када сам у недељнику „Време” спремио фељтон о Пројекту „Менхетн”. Испоставило се да се та тема никада није „потрошила” и да ми је две деценије касније и после више од 60 чланака и есеја које сам написао једнако интригантна. Онда је избио рат у Украјини и показало се да се огроман број људи интересује за нуклеарна питања, а да заправо, сада, кад је прошло више деценија од Хладног рата и кад у Србији практично нема нуклеарних физичара, људи врло мало знају о томе, нити имају одакле да сазнају.