Палестинци вапе да их неко заштити

Окупационе израелске снаге убиле су прошлог понедељка тројицу Палестинаца, у четвртак једног, у петак још једног. Прошлонедељни биланс повећао је, према подацима УН, број убијених од почетка године на 167, што је више него читаве 2022.

На пораст насиља, незабележен у последње две деценије, знатно су утицали милитантни јеврејски колонизатори Западне обале, који „правду” и земљу узимају у своје руке, али и палестински припадници милитантних група попут Хамаса и Исламског џихада, који имају упоришта у Џенину и Наблусу, градовима ван контроле власти председника Махмуда Абаса у Рамали.

Крајње десна израелска влада премијера Бенјамина Нетанјахуа, састављена од екстремних националиста, религиозних циониста и ултраортодоксних Јевреја, месијански је уверена у ексклузивно право јеврејског народа на читаву територију библијског Израела.

Данас међу три милиона Палестинаца у 279 насеља на окупираним територијама већ живи 700.000 јеврејских колонизатора, уз 230.000 у источном Јерусалиму. Док се они позивају на библијске текстове, израелске власти благонаклоно гледају на ерупцију насиља – стотинак инцидената месечно – на окупираној територији.

Циљ планског протеривања, противно свим међународним нормама, јесте анексија која би дефинитивно срушила све снове Палестинаца о сопственој држави. Рат у Украјини доприноси да се план оствари без превелике буке.

За разлику од Јевреја, који лако добијају дозволе за оружје, Палестинцима је под израелском војном управом забрањено да се бране, не само од готово свакодневних упада војске и полиције, већ и колонизатора који по палестинским насељима убијају, пале зграде, џамије и аутомобиле, отимају изворе воде, уништавају маслињаке и винограде.

Придржавајући се деценијске праксе, булдожери разарају куће осумњичених „терориста” – што је колективно кажњавање, забрањено међународним законима. Према истраживању Светске банке, сваки други Палестинац на Западној обали пати од депресије, а многи од посттрауматског стреса.

Забрањено им је да се окупе у покушају да заштите своје сународнике. Војска ће их одмах растерати, за разлику од јеврејских насељеника, пред којима полиција не сме да показује оружје, свакако не да га употреби.

Израелски војни судови гоне Палестинце који учествују у нередима, Палестинска власт не може да процесуира јеврејске насилнике одговорне за вандализам. У израелским затворима налази се 1.200 Палестинаца без оптужнице или суђења, највише у три деценије.

Користећи библијске називе, јеврејски насељеници иронично бране присуство у Јудеји и Самарији: они троше милионе шекела, отварају радна места и тако помажу палестинском благостању. Шта да очекују Палестинци кад је Западна обала потпала под контролу двојице министара који представљају најекстремнији део премијеровог кабинета?

Први, Министар за националну безбедност Итамар Бен-Гвир, који је прикупио 15 оптужби за криминал и подстицање екстремизма, као насељеник Западне обале контролише израелску полицију, исту која је немилице нападала исламске вернике код џамије Ал Акса.

Други, Безалел Смотрих, лидер Партије религиозних циониста, мимо камера и подијума Кнесета ради на повећању броја јеврејских насеља како би расформирао Палестинску власт. Не само да планира анексију Западне обале, већ се залаже и за поновну окупацију појаса Газе, коју је Израел предао Палестинцима 2005. Жали што „није одрађен посао” 1948, кад је створена Држава Израел, а 700.000 Палестинаца протерано са своје земље.

Недавно је градовима арапских Израелаца и палестинским програмима образовања у Источном Јерусалиму замрзнуо фондове у вредности од 54 милиона долара. Арапи, махом потомци Палестинаца који су остали после 1948, данас чине петину становништва земље.

Ерупција насиља и недостатак средстава приморали су УН да у јуну обуставе расподелу помоћи за око 200.000 Палестинаца, што доприноси растућем сиромаштву и незапослености. Палестинска власт, суочена с финансијском кризом, не може да помогне.

У таквом амбијенту не чуди да подршка решењу по формули две независне државе – Израела и Палестине – опада на обе стране док решење конфликта оружјем постаје све популарније. Прети реалност коју је, уз огромну помоћ премијера Нетанјахуа, сам створио.

Почетком месеца 11 палестинских фракција одржало је састанак у Египту у покушају да се превазиђе готово дводеценијски раскол и формира влада националног јединства, али све је остало на лепим обећањима. Две главне групе, Фатах и Хамас, сукобиле су се још 2007. и од тада тешко налазе заједнички језик. Прва се залаже за „мирољубиви отпор” на Западној обали, док је друга склонија оружју. Састанак у Ел Аламејну – што на арапском значи две заставе – показао је да Абас, који контролише Западну обалу, и Исмаил Ханије, који држи појас Газе, заиста држе две сасвим различите заставе. „Ехмуна”, заштитите нас, узвикује председник Абас, али га мало ко слуша.

Притиснут проблемима око своје реформе правосуђа, која је поделила Израел и стотине хиљада демонстраната извела на улице, резервистима који у знак протеста не желе да се јаве на дужност и одласком стартапа, Нетанјаху напетост на Западној обали још не види као приоритет. Брзо ће схватити да греши.