Сахрана која је пробудила Србију

„Сахрани је присуствовао велики број људи. Иако се маса света на почетку понашала дисциплиновано и коректно, већ је с првим говором почело узвикивање парола, аплаудирање и скандирање кад би покојник био поменут у позитивном контексту... Кад је пак Ранковић поменут у негативном контексту, у вези с озбиљним грешкама и Брионским пленумом, наставило би се звиждање и негодовање. Сахрана је била прилика за јавно експонирање људи с великосрпском националистичком, као и са бирократско-етатистичком оријентацијом.” Ово је, поред осталог, стајало у поверљивој информацији Председништва ЦК СКЈ написаној пре четири деценије – августа 1983. године.

Повод је била сахрана Александра Ранковића, по многима другог човека социјалистичке Југославије и најистакнутијег српског комунисте који је још од Брионског пленума био разрешен свих функција и искључен из партије. Његовој сахрани, која је обављена у Алеји народних хероја на Новом гробљу у Београду, према званичној процени републичког СУП-а, присуствовало је око 100.000 људи.

Била је то прва спонтана манифестација незадовољства у Србији још од студентских демонстрација 1968. године и доказ да у СФРЈ, која је на први поглед још деловала као стабилна држава и у којој је важила крилатица „И после Тита – Тито”, много тога не штима. Број људи који се окупио на сахрани изненадио је и чланове његове породице, тим пре што је због годишњих одмора Београд још био прилично пуст и што се у медијима појавила само штура вест о Лекиној смрти па је његова супруга Славка у својим сећањима касније навела: „Док стојимо у капели, чујемо неку буку и гужву пред њеним вратима. Не знамо шта се догађа. Свако од нас расуђује на свој начин. Маса света још увек пролази ту испред нас. Готово да и нема више места ни за нас... Мислили смо да је неко по наређењу изазвао инцидент и да ће сада милиција растерати свет који је дошао на сахрану. Ми иначе нисмо имали никакав увид у то шта се дешава испред капеле и нисмо знали колико је људи на гробљу...”

Александар Ранковић умро је 19. августа 1983. године у Дубровнику од последица срчаног удара. Због нарушеног здравља он је летње месеце, наравно уз надзор служби безбедности, углавном проводио у том граду. Када је умро, власти су биле у недоумици где да се обави сахрана будући да је већ дуго био искључен из јавног живота и лишен свих функција. Помињала се и могућност да буде сахрањен у родном селу Дражевцу, код Обреновца, али су се томе енергично супротставили поједини чланови СУБНОР-а, на челу са генералом Илијом Костићем, који је инсистирао на томе да је њему, као истакнутом револуционару и учеснику рата, место у Алеји народних хероја. На крају је одлучено да он тамо буде и сахрањен, уз војну пратњу, говоре и остале почасти, али и да се све обави на дискретан начин, уз што мање информација у медијима, као и да се, уз његове заслуге истакну и грешке због којих је смењен са функција. У том смислу одређени су и говорници, време, као и церемонијал сахране, која је обављена 22. августа.

Али на самој сахрани ствари су се отеле контроли јер је на њу дошао много већи број људи него што су власти претпостављале. Према сведочанствима, читава Рузвелтова улица, од Вуковог споменика до Новог гробља, била је пуна људи који су спонтано пристигли, изашли с посла или допутовали из других делова Србије. Скандирало се Ранковићу, Југославији, звиждало кад се спомињао Брионски пленум, прекидани говорници, па је све на крају више личило на неки митинг, него на сахрану.

Према оцени наших историчара, била је то прва озбиљна манифестација незадовољства у Србији још од 1968. године, која је прилично продрмала тадашњу власт. Разлога је било више. После Титове смрти, а нарочито после албанских демонстрација на Косову и Метохији 1981. године, испољиле су се многе слабости социјалистичке Југославије. На видело су почеле да излазе све мањкавости устава из 1974. године, посебно чињеница да је њиме Србија била у неравноправном положају у односу на остале републике, а покрајине постале „државе у држави”. Централна власт била слаба, а утицај република све већи. Мада је стандард грађана и даље био солидан, посебно у односу на земље бившег Источног блока, јављали су се и први озбиљни знаци економске кризе – презадуженост, нерентабилна привреда, несташице, рестрикције струје из 1982, свемоћна и корумпирана бирократија...

Све је то код људи стварало незадовољство и фрустрације, па је Ранковићева смрт дошла у за власт „најнезгоднијем тренутку”. Она је послужила као вентил да се испоље та незадовољства, која су се посебно осећала у Србији, али и да се покаже да је према Ранковићу својевремено учињена неправда и да би све можда било другачије да је он остао на власти. Зато из садашње перспективе многи сматрају да су ови догађаји имали више везе са стањем у држави него са самим Ранковићем, који је, често и без својих „заслуга”, узиман као симбол. А ко је заиста био Александар Ранковић и због чега је смењен?

Међу историчарима и даље постоје различита тумачења личности и улоге Александра Ранковића. Једни сматрају да је он био националиста и догмата, који је оправдано смењен јер је умислио да је свемогућ и својим понашањем кочио даљи развој друштва. Други да је био човек осредњих способности, више послушник и спроводилац туђих одлука него истински креатор неке политике. Они сматрају да је Ранковић својим поступцима највише несреће нанео српском народу, и то посебно док је био на челу Озне и док је, као савезни секретар за унутрашње послове, учествовао у прогањању „народних непријатеља” (по неким проценама, само у Србији је непосредно после ослобођења под оптужбом да су били „сарадници окупатора” стрељано око 15.000 људи ) и осталих противника нове власти. Ипак, најбројнији су они који сматрају да је, уз све мане, Ранковић био свестрана личност, један од најистакнутијих српских револуционара, после Тита свакако најутицајнији човек у држави. И да је главни разлог његове смене концепцијске природе, односно залагање за јаку централну власт, а против национализама и претварања Југославије у лабаву федерацију, која сваког тренутка може да се распадне, што је уставом из 1974. и озваничено.

Иначе, Александар Ранковић имао је праву „револуцинарну биографију”, сличну многим комунистима широм света тога времена. Рођен је 28. новембра 1909. у селу Дражевац код Обреновца, од оца Миливоја и мајке Даринке. У свом селу завршио је четири разреда основне школе. Имао је млађу сестру Катарину и брата Драгомира (кога су током рата стрељали четници). Отац, солунски борац, рано је умро до туберкулозе па је, пошто су били сиромашни, са само 13 година дошао у Београд да у једној радњи у Сарајевској улици учи абаџијски (кројачки) занат.

Тамо је још као дечак дошао у додир с комунистичким идејама и остао им веран до краја живота...

Имао је само 18 година када је примљен у СКОЈ, који је тада (као и читава Комунистичка партија) био у илегали, а са 19 је постао секретар СКОЈ-а за Београд. Исте, 1928. године био је примљен у чланство КПЈ. Истакао се у различитим акцијама, у полицији се држао чврсто чак и кад је био мучен, па је напредовао у партијској хијерархији. Већ 1929. био је осуђен на шест година затвора које је провео у Сремској Митровици и Лепоглави. Ускоро по изласку из затвора, а нарочито по доласку у Београд 1937. године постао је секретар Покрајинског комитета КПЈ за Србију. То се поклопило с доласком на чело партије Јосипа Броза Тита, чији је најближи сарадник ускоро постао.

Током Другог светског рата био је најпре затворен, а потом у акцији београдских илегалаца (која је послужила за један од мотива у серији „Отписани”) спектакуларно ослобођен из болнице у коју је после мучења Гестапоа накратко пребачен. После тога је читав рат провео у Врховном штабу, као један од најважнијих оперативаца и Титових сарадника. Прошао је Ужичку републику, Неретву, Сутјеску, Дрвар, био на заседању АВНОЈ-а у Бихаћу, Јајцу... Током рата му је погинула прва жена Анђа Јовановић, родом из Избишта у Банату, а 1944. у Дрвару упознао је и своју другу жену, Ладиславу Славку Бецеле, иначе Словенку из Долењске. Исте године било му је поверено оснивање Озне (Одељења за заштиту народа), која је касније прерасла у УДБ-у и на чијем се челу годинама налазио.

После рата постао је члан најужег руководства нове државе. Од 1946. до 1953. године био је министар унутрашњих послова ФНРЈ, од 1948. до 1963. потпредседник Владе ФНРЈ и њеног извршног већа, а од 1963. па до свог смењивања 1966. и потпредседник СФРЈ. У то време сматран је једним од најоданијих Титових сарадника и, уз Едварда Кардеља, човеком од највећег поверења. Чак је, по неким причама, Тита одговорио од обрачуна с Кардељом, када је био у његовој немилости...

Али шездесетих година, нарочито од Осмог конгреса СКЈ одржаног 1964. године, на којем је и дефинитивно победила „децентралистичка” струја, Ранковићева моћ почела је да опада. Био је све више нападан као догмата, бирократа, присталица чврсте руке. Није био у добрим односима ни с Јованком Броз. Ранковићу и његовим сарадницима у служби безбедности, а посебно Светиславу Ћећи Стефановићу, било је „напаковано” и да су прислушкивали Тита у његовим просторијама у Белом двору, што је „утврдила” и комисија која је за ову прилику дошла из Загреба, на Титов позив и по налогу Ивана Стеве Крајачића...

Коначно, јула 1966. године на Четвртом пленуму ЦК СКЈ ( познатом и као Брионски пленум ), Ранковић је под оптужбом за „бирократско-догматско супротстављање развитку социјалистичког самоуправљања, вођењу политике националне неравноправности и злоупотребу позиција у служби безбедности” смењен са свих функција и пензионисан, а ускоро и искључен из Савеза комуниста. Пошто се Тито плашио реакције српских комуниста, његови главни критичари на Брионском пленуму и касније на седници СК Србије били су управо Срби, а они су ускоро заузели његово и место осталих, Лекиних смењених сарадника. Тада су му биле придодаване и етикете српског националисте, спомињана је репресија над Албанцима на Косову приликом акције одузимања нелегалног оружја и слично.

После смене, па све до смрти Ранковић је живео повучено, већ оронулог здравља и стално праћен од стране служби безбедности. Дружио се са својим бившим сарадницима, смењеним када и он, као и са писцима Добрицом Ћосићем и Антонијем Исаковићем. Тихо је и умро, августа 1983. О његовој улози историографија ће, нема сумње, тек дати коначни суд. Али је неоспорно да је његово смењивање, као и догађаји који ће му следити, означило почетак најпре „тихог”, а потом и све очигледнијег разбијања Југославије.