У дрвету је спас

Замислите Копаоник у фебруару без снега, војвођанске њиве без црнице, голу ледину као пустињу, Авалу – коју је још 1856. године оградио и заштитио кнез Милош – без столетних борова, епицентар Шумадије Крагујевац без пијаће воде како је у Зрењанину већ деценијама... Потопљени Београд после јаких киша већ гледамо, а слични потоци текли су бетонираним Златибором, јаки ветрови кршили су све у Новом Саду, Бачкој Паланци... И све то долази после тешке припеке, жеге. Нагло. Топле летње кише сељаци су некада једва чекали, сада се склањају од олуја. Једини спас је, верују стручњаци – дрво. А и њега су олује кршиле, а багрење је упркос песмама поломљено па ветрови дувају.

– Сада се поставља питање да ли људи треба да се штите шумама или треба штитити шуму. И она је као и човек угрожена овим климатским променама. Бригом о заштићеним подручјима ми штитимо себе. Свуда сада леже ишчупана стабла, покршено грање. Као када су падале ледене кише у источној Србији и за собом оставиле пустош. У те покршене шуме долазе после инсекти да докусуре то што је остало од дрвећа. А једно дрво спречава да капи кише ударају директно у земљу, да створе бујице, сливају се те капи преко листа уз гране, стабло... Помаже да се успори површинско отицање, поспеши дубински продор у тло воде које је пречишћава и од које настају бистри извори. Шума асимилира угљеник и друге елементе који стварају ефекат стаклене баште... Пошумљавање је прва мера контролисаног повећања загревања планете за 1,5 степени до 2030. године. Тешко је у то поверовати када се зна да је температура од 1961. до 1991. године порасла за 0,8 степени Целзијуса – каже проф. Милан Медаревић, у два наврата декан Шумарског факултета у Београду, сада председник академске заједнице око 50.000 шумарских инжењера из 16 европских земаља.

Једно одрасло дрво, а то је 60 година старо стабло, годишње апсорбује од 10 до 40 килограма угљеника. Дакле, једно дрво даје кисеоник, указује овај реномирани професор, за два човека. Он упозорава, док седимо у Кошутњаку, поносу Београда, да је ту шума осредњег квалитета. Такође, да имамо озбиљан проблем јер су нам шуме уједначене старости (највећим делом сађене су седамдесетих година прошлог века темпом који је данас недостижан) па када при олујним ветровима попусти први ред дрвећа настаје домино ефекат и стабла падају редом... По националној инвентури Србија има око 2.252.400 хектара под шумама.

Као посебно битне данас се истичу градске шуме, дрвореди уз пут, на паркинзима, све. Вредност једног градског дрвета је као 100 стабала у забаченим руралним крајевима, Оно апсорбује и буку, прашину. Зелене површине могу да упију воду, асфалт не. На нашу опаску да Шпанци саде 75 километара дуг појас шума око Мадрида не би ли се спасли од врућина, професор Медаревић каже:

– И у Београду је све до 1973. године постојао план садње шума у концентричним круговима око града као заштита од кошаве. Али, утврдило се да у то доба убрзане индустријализације кошава односи смог из Београда, па се прешло на садњу шума у облику клинова као што су Кошутњак, Звездара... Према аеродрому је још видљив појас шума уз ауто-пут, као заштита од буке, гасова... Тих седамдесетих година пошумљавано је 10.000 хектара годишње, а сада се не остварује ниједан од усвојених просторних планова (у чијим израдама је проф. Медаревић учествовао). Пропало је 1996. године зацртано пошумљавање од 90.000 хектара за наредну деценију, сада је предлог да то буде 6.000 хектара годишње, али... А пошумљава се земља шесте-седме категорије, она најлошија, пете само ако је реч о водозаштитним појасевима, у залеђу акумулација. Само у Београду потребно је пошумити 357 хектара годишње, 5.500 за 14 година. Са 15,7 процената треба подићи пошумљеност површина на 27 одсто – каже проф Медаревић.

Савремени приступ заштићеним природним резерватима, парковима не препознаје границе. Ту преовлађује еколошки приступ, а не политички. Ми газдујемо Националним парком „Ђердап”, штитимо 6.000 хектара језера, док другу страну чувају Румуни, о Тари бринемо ми, преко Дрине о природи брину они их БиХ, Специјални резерват природе „Горње Подунавље” заједнички одржавају наши стручњаци са колегама из Мађарске и Хрватске. Уосталом ни дивљач не мари за државне границе. У националним парковима се чува биодиверзитет, важан је принцип одрживости, битна је виталност шуме и њена самообновљивост. У градовима она има и културну функцију, функцију рекреације.

Зелени појасеви уз путеве, електроводове посебно су важни. У Војводини је то можда и најбитније, јер је најмање пошумљени део Србије, иако и Шумадија још чека да јој се с правом врати то име. Еолска ерозија веома је изражена у равници. Све је мање хумуса у тој нашој житници. И из Завода за заштиту природе потврђују да на деградацију земљишта утиче екстензивна пољопривреда. Глад за профитом може нас на крају оставити буквално гладне. Неадекватно се користе вештачко ђубриво, пестициди, земља се испошћује. Стајњак се све ређе употребљава, нема лишћа, не ствара се хумус... Када ветрови дуну преко сасушене војвођанске равнице одувају онај плодан површински слој земље. Сађени су дрвореди, багрењаци, али ако се узоре још који ар биће већи принос, приход. Не односе се према земљи исто они чија је и они који је закупе.

Некада је сељак на истој њиви сејао једне године пшеницу, друге детелину, сунцокрет, садио паприку, пете је „пуштао да се земља – одмори”, а сада...