Највећи сопран 20. века

Иако одавно није међу нама, готово пола века, личност и глас Марије Калас, славне оперске диве и даље интригирају, узбуђују и инспиришу. Стогодишњицa њеног рођења (2. децембар 1923. у Њујорку) током читаве ове године се обележава широм света, јер иако грчког порекла Каласова је била космополита, везана за Америку, где је угледала светло дана, али и за Грчку, где је студирала и почела да пева и Француску где је преминула.

Париска опера у знак сећања на ову велики уметницу приређује специјалну гала свечаност баш на дан њеног рођења 2. децембра 2023. наводећи да је била „убедљива певачица и дубоко дирљива трагичарка, која је трансформисала уметност оперске глуме и певања”. Наступала је три пута на сцени Палате „Гарније”: на гала вечери Легије части 1958. године, у „Норми” 1964. и у чувеној продукцији Франка Зефирелија „Тоска”. Истиче се да је имала посебну везу са Паризом, где је живела и умрла од срчаног удара 16. септембра 1977. у својој 54. години.

Грчка од априла до краја 2023. низом манифестација на највишем нивоу слави лик и дело Марије Калас, чувајући је од заборава и за генерације које стасавају, преносећи мит о њој даље. Тако је Грчка национална опера припремила низ догађаја у част највећег сопрана 20. века, почев од оперских продукција, уметничких инсталација, гала вечери, изложбе у Националној библиотеци Грчке, документарног филма о раним годинама оперске диве, рецитал посвећен њеном „првом репертоару”, и едукативне радионице које се воде у сарадњи са Техничким универзитетом на Криту. Програм одавања почасти Каласовој спонзорише поред разних фондација и Јавна електроенергетска корпорација ове земље.

Почетком октобра у Будимпшети почеће и снимање биографског филма о оперској диви Марији Калас, у режији Пабла Ларајна, а насловну улогу тумачиће – холивудска звезда Анџелина Џоли. Под називом „Марија” филм се фокусира на „бурну, лепу и трагичну” причу о животу највеће светске оперске певачице, током њених последњих дана седамдесетих година прошлог века у Паризу. Сценарио за филм о Марији Калас је написао Стивен Најт. До сада је о славном сопрану написано тридесетак биографија, снимљен је низ филмова о њој и с њом, а постоје и бројни аудио-снимци које је оставила иза себе. Познат је биографски филм „Калас заувек” Франка Зафирелија, где је велику диву играла француска глумица Фани Ардан, уз Џереми Ајронса. А и код нас је београдска публика дуги низ сезона гледала драму „Мастер клас”, у режији Алисе Стојановић у Битеф театру, а оперску уметницу Марију Калас тумачила је Јелисавета Сека Саблић. Успону каријере ове сопранисткиње нарочито је допринела појава грамофонских плоча средином 20. века, као и пријатељство са продуцентом компаније EMI Волтером Легеом.

Све се у животу Марије Калас одвијало нетипично. Рођена у Њујорку у породици грчких емиграната, по разводу родитеља сели се са мајком и сестром у Атину. Ни упис на Атински конзерваторијум није лако прошао, први пут је одбијена, и тек из другог покушаја је примљена, а успева да се наметне на оперској сцени после дебија 1942. године у Грчкој националној опери као Пучинијева Тоска. Њен педагог је памти као дебељушкасту девојчицу која је због кратковидости носила наочаре. Прво је сматрано да је мецосопран, а потом је њен глас захваљујући добрим професорима правилно постављен. Активна каријера јој је трајала око две деценије, сарађивала је са диригентима попут Карајана и Бернштајна и достигла неслућене уметничке висине захваљујући којима и данас важи за легенду.

Отпевала је најзначајније роле сопранског фаха у делима Белинија, Доницетија, Вердија, Пучинија, Вагнера, Глука, Леонкавала, Маскањија, Моцарта, Росинија. Значајну потпору пружио јој је први муж Ђовани Батиста Менегини, старији, богати индустријалац, за ког се удала 1949. године. Он је преузео контролу над њеном каријером до 1959, када се брак распао. Менегинијева љубав и подршка дали су јој време потребно да се афирмише у Италији и током целе своје каријере носила је име Марија Менегини Калас. И данас постоји вила на језеру Гарда, оивичена чемпресима, коју је овај брижни муж направио за одмор вољене супруге. Али то као да није било довољно, Каласова је своје срце ипак поклонила Оназису што је био на крају самоуништавајући потез. После тога ни приватно, ни на сцени, славна сопранисткиња више није била иста особа.

Да додамо још неке детаље, Марија Калас је потписала свој први уговор са Грчком националном опером 1940. године, само неколико месеци након што је 1939. основана ова кућа, али је требало да протекне извесно време да буде прихваћена и као почетница да добије шансу. Од тада се само нижу улоге широм Европе и света. Медији су често користили прилику да се наслађују њеним ривалитетом с италијанском оперском звездом Ренатом Тебалди, а нарочито приватним животом Каласове и везом са Оназисом, њеном депресијом и здравственим проблемима, нарочито с видом.

Ипак, оно што остаје важно на крају јесте да се култура друге половине 20. века неизбежно повезује са именом Марије Калас, јер је оживела оперски репертоар враћајући врхунски, давно заборављена ремек-дела белканта поново на сцену и доносећи особену интерпретацију. У наредном периоду и код нас ће моћи да се чују концерти посвећени сећању на незаборавни глас велике Марије Калас.