Босански театар апсурда

Да ли се они праве будале или мисле да смо ми идиоти? А ко су „они”? То су они што смо их најпре звали „међународна заједница”, па „полу/протекторат”, па „САД и ЕУ”, па „колективни Запад”, па „Америка и вазална Европа”, да бисмо дошли до „колонијална управа”. А ко су „ми”? – То су глобално колонизовани домороци, од којих се Срби највише опиру неоколонијализму.

Није да се они током минулих 30 година нису понашали све арогантније, а није ни да ми нисмо напредовали у спознаји о каквом се односу заправо ради. Истина, већ након увођења бонских овлашћења и западни аутори Кнаус и Мартин су „високог представника поредили са намесником УК у колонијалној Калкути”, а Роберт Купер нам је објаснио да „они спадају у постмодерне, а ми у предмодерне народе, да се они међусобно односе у складу са принципима и законима, а према нама лажима, преварама, насиљем, јер у џунгли се понаша према законима џунгле”.

Истина је да смо се и ми сами трудили да им покажемо да знамо да читамо Дејтонски споразум са анексима, а и да напишемо да они крше устав који су нам сами написали, али њих није ништа ометало. Нисмо схватили да постмодернисти живе у доба постистине и постчињеница, те да су једино важни њихови интереси. А онда им је Милорад Додик саопштио да више неће моћи тако и „запаљивом реториком” одбијао њихове налоге, игнорисао претње и уцене, прекидао разговоре, исмевао их, слао у материну. После три деценије, колико се са њима успешно носио, одлучили су да га стрпају у затвор због непоштовања одлуке в. п.

Узгред, високи представник УН у БиХ већ дуже више уопште не постоји, па доследно томе не могу да постоје ни одлуке високог представника, и онда се, напослетку, нема шта ни поштовати ни непоштовати. Оптужба за непоштовање нечег што не постоји, а што је одлучио неки фантомски високи представник представља политички театар апсурда у режији амбасадора САД Мајкла Марфија, са Кристијаном Шмитом у главној улози.

Није добро што се у свакодневној употреби скраћује то звање, па кажемо само „високи представник”, а испуштамо оно „УН за БиХ”. Пуни назив упућује на то ко га бира и коме два пута годишње подноси рачун о своме раду, као и да је за то једино надлежан Савет безбедности, који одлучује консензусом, а не некакво изведено седмично дипломатско сијело звано ПИК. Фактички му председава амбасадор САД Марфи, који још живи у деведесетим када је Америка била једина суперсила, и сав остали свет држала у колонијалном статусу.

Њихов проблем у БиХ је у томе што је ланац Стејт департмент – амбасада САД – ПИК – В. П. остао без ове последње оперативне карике. Али, уместо да се љути на Русију и Кину које су гласале против његовог избора, Шмит се окомио на Српску. Уместо да тражи пријем код Путина и Сија, он трчи за Додиком и прогања га. Изигравањем в. п., иако за ту функцију није изабран, и то у земљи где је само на пола територије прихваћен, не само да не доликује озбиљном дипломати него ни пристојном човјеку какав би одавно поднео оставку. Шмит представља не само личну него и срамоту за Немачку.

Али, као и његови шефови Олаф и Аналена, држи се за скуте САД. Они за Бајденове, а он за Марфијеве. Овај тандем у невољи, упрегао је као испомоћ Суд и Тужилаштво БиХ, који су такође фантомске институције, јер се нигде и не спомињу у Дејтонским документима, па нико није обавезан да поштује њихове оптужнице. Последњих месеци у БиХ имамо појачану фреквенцију провокација из Сарајева и реакција из Бањалуке; хиперпродукцију политичких конфронтација у Председништву БиХ, одлука о поништавању потеза које је повукла друга страна, мањих инцидената, спољнополитичких разилажења. Ствара се атмосфера у којој је, тобоже, последњи час да се нешто пресече, а Додик је вишеструко погодна мета.

Локално, оптужница против Додика је атак на председника републике и српски народ у целој БиХ. Регионално, оптужница је атак на српске земље, српски свет, колективне Србе, зато што знају да би његовим уклањањем са политичке сцене задали ударац српском народу у целини. Шире, Додик је постао лидер отпора неоколонијализму не само на Балкану зато што је са њима ушао укоштац пре осталих. Раније су наизменице ударали на КиМ, РС, ЦГ. Сада су ударили фронтално на све одједном. Курти, уз прећутну подршку Кристофера Хила, редом хапси Србе на Косову, Ескобар саставља владу у Црној Гори. Оптужница, хапшење и пресуда, за којом би логично уследила и забрана обављања дужности председника, требало би, поред осталог, да послужи као пример за остале како нема изузетака за непослушне.

Охрабрује чињеница да у Европи опада подршка САД. Политичке елите водећих земаља ЕУ, ма колико биле вазалне, потпуно су свесне да их је америчка политика у Украјини жртвовала у свом неуспелом обрачуну са Русијом, али то још не смеју отворено да кажу. Упркос свим медијским обмана, та свест се шири у националној бази, па ће се ускоро наћи у процепу између диктата САД и својих бирача. У међувремену су сачували толико политичке разборитости и концентрације да неће да бацају шибицу у босанско буре барута пред сопственим балканским вратима. Напротив, опетовано траже „мир и стабилност”. Најзад, то што се они још не усуђују да гласно и јасно кажу, Милорад Додик виче из свега гласа, без зазора ствари назива правим именом и упире прстом, те тиме импонује и ужива потајне симпатије многих европских политичара. Орбан и Милановић то и не крију.

Реаговала је Русија за сада на нивоу амбасадора, јер се као основ тужбе против Додика узима „непоштовање одлука високог представника”, што је то за њих двострука провокација. Једно зато што није било консензуса око избора в. п. и друго што је са Кином била против. Било је то упозорење да Путин није незаинтересован за статус Српске и Додика лично. Вучић је упркос свим притисцима и уценама на Косову, ономад у Бањалуци рекао да је „света дужност Србије да буде уз Српску” и да „санкције функционерима Српске за Србију не постоје”. Дачић је затим конкретним поводом подизања оптужнице био сасвим експлицитан. У Србији, као и у Српској, огласиле су се бројне институције и организације, српски амбасадори БиХ, шефови представништава РС, групно и појединачно јавни радници и интелектуалци, владике. Једино су пропустили да спомену мање познато име Милоша Лукића, директора „Службеног гласника РС”, принципијелног и патриоте, против кога је такође подигнута оптужница због непоштовања Шмитове одлуке, да се на крају кола не би сломила на њему.

У трагикомичној тужби против Додика препознаје се нервоза зато што се изгледа сасвим приближио крај Путинове специјалне операције. Украјинска контраофанзива је пропала, предстоји завршна руска офанзива. Увелико се на Западу говори да је Русија извесно победила и да је само питање да ли ће ући у Харков, Одесу и Кијев и ко ће уместо Зеленског преговарати о миру. Руси на делти Дунава пресудно би променили позицију српских земаља.

Међутим, то уопште не искључује да ће из Стејт департмента, преко Марфија и Шмита, стићи катил-ферман у Сарајево да наставе поступак, са свим импликацијама и консеквенцама. Ако не могу против Путина и Сија, да спасу образ бар против Додика, и у „мањем ентитету” покажу ко је газда у БиХ. Зато треба бити спреман за контрамере.

Професор емеритус