Сарајево, љубави моја

Када сам пре педесет година пробио кору и промолио главу у свет филма, првих десет година моје глумачке каријере у раздробљеној земљи „братства и јединства” од Вардара па то Триглава – словило је мишљење да је Радош Бајић млади глумац из Босне. Све је почело на Видовдан 28. јуна далеке 1975, када сам на обали Миљацке у чувеном филму „Атентат у Сарајеву” бацио „бомбу” на Франца Фердинанда којег је тумачио Кристофер Палмер, глумачки великан светске репутације. После огромног успеха који сам као жутокљунац са двадесет и две године постигао тумачећи улогу Принциповог саборца, младобосанца Недељка Чабриновића, као вода крећу улоге у филмовима „Партизанска ескадрила”, „Врхови Зеленгоре”, „Настојање”, „Ванбрачна путовања”… Снимао сам по кршу Херцеговине и врлетима Босне поносне, у Мостару, Столцу, Невесињу, Хан Пијеску, Миљевини, Живиницама код Тузле, Власеници, Калиновику... У сарајевском хотелу „Европа” проводио сам месеце, а у ћевабџиницама и ашчиницама на Башчаршији чувена раја која ме је волела, баш као и ја њу – утркивала се ко ће пре да ме части ћевапима, урмашицама и баклавама... Било је то време скромности, емпатије и реда у којој су људи ма како да су се звали, ма у ког Бога веровали и које вере били, зрачили добротом, нормалношћу и љубављу…

А затим, деведесетих су дошла црна времена. У целој бившој Југи, а у Босни најцрња. Запљуснула нас је мржња, освојило зло и страхота библијских размера. Скочили смо једни другима у гркљане. Први корак у амбис десио се у Сарајеву 1. марта 1992. током свадбе испред Старе цркве на Башчаршији, када је припадник муслиманских Зелених беретки Рамиз Делалић звани Ћело убио српског свата Николу Гардовића.

Уместо фанфара то је био окидач да у мултиетничкој БиХ може да почне кланица са потоцима проливене крви, која је, гле чуда, код свих црвена, без обзира на то да ли се ради о Хрватима, Србима или Бошњаци… Чемер, агонија, канонаде смрти и безумља трајале су нешто више од три године. Како је после сваког рата какав такав мир који потписују они који претекну неминован, под батином америчког Великог брата, изнуђеним Дејтонским споразумом децембра 1995. године означен је крај оружаних сукоба и установљен какав такав мир. Чија крхкост се нажалост осећа и данас. Тешко ми је да објасним шта је разлог, зашто и због чега, али од тада па до данас, скоро три деценије нисам крочио на плочник Сарајева.

А онда – почетком јуна, догодило се нешто што је разбудило моје наде да ћу можда имати конкретан разлог да се после толико времена поново вратим у град за који ме везују лепе и незаборавне успомене. У „Контраст студиос” стигло је писмо дирекције Сарајевског филмског фестивала (СФФ) насловљено на Недељка Бајића, продуцента и директора наше продукције, које цитирам од речи до речи:

„Драги Недељко, јављам ти се овом приликом у име Сарајево филм фестивала да провјерим како напредује развој филма ’Хероји Халијарда’. Ми бисмо вољели погледати сценарио филма ако постоји (макар и као ВИП) те га узети у разматрање за наш фестивал ако би могао бити комплетиран до фестивала. Велики поздрав из Сарајева.” У потпису: Арман Фатић, координатор такмичарског програма.

Тачка! Ако коза лаже – рог не лаже.

Искрено, обрадовали смо се и одмах професионално одговорили да се завршна обрада и финални тонски микс нашег филма управо ради у Лисабону, да нисмо сигурни да ли можемо стићи са финалном копијом, и да нисмо у могућности да позитивно одговоримо на љубазни позив. Руку на срце, можда смо и могли да стигнемо и пошаљемо филм у потребним роковима. Нагађали смо, сучељавали мишљења и наслућивали да се у граду на Миљацки и генерално у друштвеној, етничкој и мултикултуралној средини БиХ нешто променило. Али авај, нажалост, очигледно да није… Попут баба Ванге као да смо пророчански наслутили шта би нам се у Сарајеву могло догодити – захвалили смо се и пожелели много успеха фестивалу који уважавамо и ценимо јер је дао велики допринос афирмацији кинематографије читавог региона.

Упркос респекту према позиву, све у намери да сачувамо интегритет нашег филма, темељно и одговорно смо анализирали све шире, глобалне, филмске и нефилмске околности и закључили да СФФ није адекватно место где би „Халијард”, на коме смо снажно мотивисани да направимо озбиљно филмско дело, мукотрпно радили више од пет година – требало бити премијерно приказан.

Дакле, факат је да наш филм није био на програму фестивала. Али још већи је факат да није испод жита, мучки, на пречац, и заверенички на било који начин подметнут овој манифестацији – због чега би било ко био затечен? Што се перфидно подмеће једној од највећих компанија на простору југоисточне Европе и последњих година најзначајнијем филмском продуценту у Србији „Телеком Србија”, који је такође продуцент „Халијарда”. Зато је апсурдно и истовремено смешно тегобно „прање”, дистанцирање и жонглирање са истином директора СФФ господина Јована Марјановића, који је у ТВ интервјуу пре пар вечери протежирао причу како они о „Халијарду” готово ништа нису знали, импутирајући управо „Телекому” сву кривицу за огроман скандал – чији су они виновници. Ако не они, онда њихови налогодавци, ментори и аге чардаклије. Да будем искрен, ја младог Марјановића разумем. У каљузи сарајевског политичког брлога у којем се тражи његова оставка, са задњицом на врелој плотни, у клинчу локалних политичких кабадахија, принуђен је да се чупа из бедака у који су се сами увалили. Из политикантске манипулације узроковане борбом за превласт у владајућој олигархији која нема ама баш никакве везе ни са „Халијардом”, ни са мном, ни са филмском уметношћу уопште. Ово тим пре што нико сем мог ауторског и продукцијског тима и пар пријатеља до данас није видео „Халијарда”?

Но, изгледа, да му упркос томе – само у Сарајеву могу судити и пресуђивати, а мене љагати, блатити и стварати болесну и веома опасну климу у којој је доминантна мржња и зло са обрисима фашизма.

И на крају, шта се то заправо десило у граду који је опевао чувени Кемал Монтено, чија култна песма ми је послужила за наслов овог текста? Мање-више све је познато. У склопу своје комерцијалне и програмске презентације за стране дистрибутере, „Телеком” чији пројекти последњих година чине окосницу серијског програма у селекцијама СФФ (да ли ће и следеће године?) уз још неколико пројеката које је најавио за наредни период – уврстио је и трејлер „Халијарда”, који траје мање од три минута. У коме су презентирани најзанимљивији кадрови нашег пројекта који је инспирисан једном од највећих акција спасавања савезничких пилота иза непријатељских линија у историји светског ваздухопловства, коју је у лето 1944. године уз огромне жртве изнео српски народ под вођством Југословенске краљевске војске у отаџбини – којом је командовао ђенерал Драгољуб Дража Михаиловић. Након тога кренуо је стампедо које је прерастао у лудило, којим су срушени сви моји снови да ћу икада прошетати чувеним црвеним тепихом у Сарајеву. На којем се ове године видно расположена шепурила знаменита ратна репортерка Си-Ен-Ена и „велика ватрена пријатељица Срба” Кристијана Аманпур. Која се, како је виђено у директном ТВ преносу, у једном тренутку смандрљала и пала наузнак.

У Сарајеву је изгледа све добро – сем што се служи лош виски…

Глумац, сценариста и редитељ