Нигер, показна вежба

Три седмице пошто су у државном удару у Нигеру 26. јула збацили председника Мохамеда Базума пучисти учвршћују своју власт. Припремају се и за евентуалну инвазију трупа Економске заједнице земаља Западне Африке (ЕКОВАС) ради враћања на власт збаченог шефа држава Базума. ЕКОВАС има подршку бивше колонијалне силе Француске, којој су веома важна природна богатства Нигера, једне од најсиромашнијих држава света.

Нигер је четврта земља која је доживела државни удар у региону Сахела, појаса запад-исток, од обала Атлантика до Црвеног мора и север-југ, између пустиње Сахаре и савана централне Африке. Даља три војна режима су у Буркини Фасо (некадашња Горња Волта), Гвинеји и Малију.

Од 2021. су у Африци значајно учестали војни удари, до сада седам успешних и три неуспешна. Сви осим једног успешног пуча и сви покушаји свргавања власти били су у региону западне Африке.

Према Програму Уједињених нација за развој (УНДП), закључно са 2021. у Африци је од 1952. било укупно 284 покушаја државних удара. Збирно је до 2022. било 97 успешних неуставних промена власти. Епицентар ванинституционалних покушаја промена власти био је у државама западне Африке – 159, а најмање – на југу Африке, 21.

Или, у последњих 50 година у 26 земаља Африке догодило се укупно 67 државних удара, 16 од тих земаља су бивше француске колоније. Дакле, 61 одсто државних удара догодио се у франкофонској Африци.

Нова власт у Нијамеу најавила је да ће престати да дозвољава Француској да копа уранијум из Нигера (отуда се напаја свака трећа електрична сијалица у Француској). Хунта је прекинула сваку војну сарадњу са Француском, па би 1.500 француских војника морало да пакује кофере, што су учинили и у Буркини Фасо и Малију.

Нема јавних изјава о судбини америчких преко 1.000 војника у ваздухопловној бази североисточно од Нијамеа, највећем објекту за беспилотне летелице на свету и кључној за америчке операције у Сахелу. Извесно је, пуч је усмерен против француског присуства у Нигеру.

Кључне западне државе, посебно Француска и Сједињене Америчке Државе, али и Европска унија осудиле су пуч и захтевале враћање Базума на функцију. Те државе као и ЕКОВАС су увели различите санкције Нигеру, у коме је сиромашно преко 80 одсто међу 25 милиона становника.

Најупечатљивија изјава била је да ће ЕКОВАС предузети све мере потребне за обнову уставног поретка у Нигеру. Подједнако је важно што кровна континентална организација Афричка унија инсистира на дипломатском решењу кризе. Уз то, масовне демонстрације у кључним земљама ЕКОВАС, попут афричког џина Нигерије (близу 220 милиона становника) и Сенегала, против војне инвазије ЕКОВАС у Нигеру, наводе тамошње политичаре да поново размотре сва решења.

Војне владе Буркине Фасо и Малија поручиле су да ће евентуална инвазија на Нигер бити „објава рата” и њима. Гвинеја се одлучно супротставила могућности да трупе ЕКОВАС умарширају у Нигер, као и суседни Алжир и Чад. Власти Гане, Зеленортских острва и Тогоа се двоуме.

Оно што се дешава у Нигеру далеко је од типичног државног удара. Већ су изнети предлози да Нигер, једна од најважнијих земаља Сахела, буде укључена у преговоре о оснивању Федерације Буркине Фасо, Гвинеје и Малија. То би била федерација земаља у којима су извршени државни преврати у циљу свргавања прозападних влада, за које се сматрало да не испуњавају очекивања све сиромашнијег становништва.

Ти војни пучеви су такође симптоми неуспеха у изградњи државе, самозадовољства владајућих елита, неуспеха демократске владавине и крхког суверенитета ових држава. Изградња власти у социјално-политички нестабилним државама са ниским примањима, један је од највећих глобалних изазова. Слабе државе које пате од системске нестабилности и невероватног нивоа насиља тешко могу изабрати пут ка властитом политичком поретку и економском напретку.

Владе земаља у Сахелу суочене су са порастом џихадистичких група које користе насиље над ненаоружаним цивилима као тактику. УНДП сматра свргавање пуковника Муамера Гадафија у Либији 2011. као катализатор за џихадизам. Наиме, рат Француске, САД и НАТО у Либији 2011. омогућио је групама џихадиста да напусте Либију и крену на југ Алжира и у Сахел (скоро половину Малија и Буркине Фасо држе формације повезане са Ал Каидом).

Са друге стране, државни удари су делимично последица неуравнотеженог јачања националних оружаних снага кроз суочавање са озбиљним безбедносним претњама. Ту се ради о унутрашњим побунама, организованом криминалу или ширењу „агресивности” повезане са глобалним „ратом против тероризма” и заразном несигурношћу суседних држава које пропадају.

Екстремно сиромаштво које понекад коегзистира са акумулацијом огромног богатства повезаног са минералним ресурсима, такође је створило услове за свргавање режима. Самозадовољне локалне елите углавном су се усредсредиле на успон на власт и доминацију у групацијама које се финансирају из рудне ренте, илегалне трговине и стране помоћи. Њихови страни партнери у сектору безбедности су, опет, претежно били заинтересовани за сузбијање токова миграната, приступ природним ресурсима и борбу против џихадиста у Сахелу како не би морали да их сузбијају у градовима на Западу и за одржавање геополитичког утицаја у региону.

У одсуству било каквих поузданих политичких инструмената, сиромашни сеоски и ситнобуржоаски слојеви становништва Нигера и суседних земља очекују усмеравање од своје деце у оружаним снагама. Људи попут привремених председника Буркине Фасо капетан Ибрахим Траоре и Малија пуковник Асими Гоита (обојица рођени 1988) савршено представљају ове широке сегменте становништва.

Бачено у страну, становништво без стварне политичке платформе која би могла да се за њега залаже, сабира се око својих младих људи из војске. То су „пуковнички пучеви” – пучеви обичних људи који немају друге могућности – а не „генералски пучеви” – пучеви себичних елита.

Због тога се преврат у Нигеру брани на масовним скуповима од Ниамеја до малих удаљених градова граничних са Либијом. Спорадично махање руским заставама после удара у Бамаку, Уагадугу, Конакрију и Нијамеу, према аналитичарима, није превасходно масовни израз љубави према руском председнику Владимиру Путину. Ове и пратеће манифестације антифранцуског расположења треба посматрати као одбацивање више од једног века жестоког француског колонијализма и неоколонијалног утицаја у региону.

Таква расположења су лидери пуча били више него вољни да искористе у својим акцијама. То савршено одражава недавни говор капетана Траореа у Санкт Петербургу на самиту Русија-Африка. Говор је постао свеприсутан на воцап групама широм Африке.

Траоре и његове колеге, вође пуча у Малију и Гвинеји, говоре о вековној неутољеној жеђи региона за стварним самоопредељењем. У Сахелу постају све непријатељскији према лидерима који су у савезу са владајућим елитама и страним неоколонијалним интересима.

Поврх тога, овај последњи догађај у Африци не мора да буде изолован догађај већ да има значење на ширем плану. Нигер може бити део историјског феномена, растућег утицаја Глобалног југа и његове верзије мултиполаризма 21. века.

Новинар