Недостојна лицитација броја жртава у Јасеновцу

Последњих година у српској јавности све се чешће и систематичније умањује број српских жртава у логору Јасеновац. То се повремено претвара у праве медијске кампање. Расправе иза којих не стоје нова темељна истраживања, него игре моћи, политички интереси и људске сујете, претвориле су се у ружне свађе и недостојне лицитације.

Све је део ширег тренда који прати обнову моћи и самосвести Немачке и њених савезника из два светска рата. У време обележавања стогодишњице од избијања Првог светског рата, када је било јасно да је у току ревизија владајућег наратива о том пресудном историјском догађају, на овом месту сам упозоравао да ће на ред доћи и Други светски рат. Заиста, данас ће чак и лаици лако приметити сагласност између српских умањивача јасеновачких бројева и систематских напора да се геноцид над Србима релативизује и порекне, који долазе из Хрватске.

Узнемиреност јавности сасвим је разумљива јер је реч о можда најосетљивијој теми српске историје, стравичној колективној трауми са којом се Срби, уљуљкани у југословенским илузијама, нису до краја суочили и изборили. Смањивање броја жртава геноцида над Јеврејима у Другом светском рату се, подсетимо, по дефиницији, сматра „порицањем Холокауста”, кажњивим у 16 европских држава, у Израелу и Канади.

Број жртава Јасеновца који је прихваћен у српској историографији, од 500.000 до 700.000, заснива се на немачким, усташким, партизанским, четничким и бугарским изворима, насталим у току Другог светског рата, на чијем прикупљању и обради су радиле генерације истраживача. На његово утврђивање значајан утицај имао је извештај „Земаљске комисије Хрватске за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача”, настао одмах по ослобођењу Јасеновца (објављен 1946. године). Ту се процењује да је у овом логору убијено између 500.000 и 600.000 људи. Ископавања јасеновачких масовних гробница вршена су само 1964. године и била су тек прелиминарна. У извештају комисије која је пронашла велики број тела на врло узаном простору укупан број жртава Јасеновца се не помиње. Међународна комисија за истину о Јасеновцу, којом председава Србољуб Живановић, један од троје чланова комисије која је 1964. радила на истраживању масовних гробница, закључила је да број Срба убијених у Јасеновцу износи више од 700.000, преко 23.000 Јевреја и око 80.000 Рома.

Историчари знају да се сваком историјском извору, па и оним најдрагоценијим, насталим у време истраживаног догађаја, може пронаћи низ мана. Они који одбацују процене броја жртава настале за време Другог светског рата и непосредно после њега, позивају се, међутим, на пописе жртава рата настале две деценије касније (1964. године), на статистичке прорачуне правника и економисте Богољуба Кочовића и економисте Владимира Жерјавића, објављене четири деценије после рата (1985. и 1989). До данас су, наиме, и ова истраживања умногоме оспорена. Рад на попису жртава из 1964. био је нагло, усред посла, прекинут. Смиља Тишма и Србољуб Живановић показали су да постоје окрузи, погођени усташким геноцидом, у које пописивачи нису ушли. Познато је и да они који су страдали од руке партизанских победника нису били пописивани. Сами аутори пописа нагласили су уосталом да је он „непотпун и да нема потребан ниво квалитета”. И процене Кочовића и Жерјавића до данас су умногоме оспорене. Пример који помиње Никола Милованчев много тога говори – према попису из 1964. у Словенији је настрадало 40.510 људи, Жерјавић тај број заокружује на 40.000, по Кочовићу он износи око 35.000, док су историчари Института за новију историју Словеније пре десетак година имали већ 99.935 имена. Бранимир Буњац је исте 2012. године утврдио да је у целом Међумурју погинуло 1.147 војника, што је скоро пет пута више од процене Владимира Жерјавића. Уколико су у крајевима где рат није био тако драматичан и где су прилике биле редовније прављене такве грешке, нема разлога да се поверује у то да су пописивачи и статистичари били прецизнији у српским областима, погођеним геноцидом и суровим ратним окршајима.

Хрватски и српски порицатељи геноцида, међутим, инсистирају на именима жртава, па чак тврде да тамо где нема имена, нема ни жртве. Њихови спискови страдалих у Јасеновцу, засновани на попису из 1964, понешто се разликују, и крећу се између 83.000 и 84.000. Они ипак дозвољавају могућност да све жртве нису пописане, да су спискови уништавани, и да би жртава Јасеновца могло бити до 100.000 до 120.000.

Нигде у свету се, међутим, процене размера геноцида не заснивају на списковима имена, нити се тврди да ако нема имена, нема ни жртава, нити доказа. У супротном, нико не би веровао Јерменима, нити међународној историографији када тврде да их је у турском геноциду страдало преко 1.000.000.

Слично је и са Холокаустом. Општеприхваћени број жртава Аушвица, на основу истраживања пољског историчара Франтишека Пипера, износи око 1.100.000. На интернет страници истраживачког центра у Аушвицу, међутим, како је недавно уочила Јелена Чалија, могу се пронаћи имена само 445.163 логораша, дакле не оних који су обавезно и убијени, при чему се додаје да музеј у Аушвицу поседује око 650.000 логорашких досијеа. Јад Вашем има преко милион имена мање од општеприхваћене бројке од 6.000.000 жртава Холокауста.

Како се види, не постоје научни разлози за тако упорно, систематично и јавно умањивање броја српских жртава. За тако нешто има још мање људских и моралних разлога.

Истраживање геноцида требало би да буде први приоритет наше науке, али академске норме и осећање одговорности за сваку реч требало би да одређују начин на који ће се износити постигнути резултати. О Јасеновцу би требало да говоре само стручно позвани и људски достојни. Непотребна је било каква полемика. Лицитацијом бројевима жртава Јасеновца спречава се оно што је насушна потреба српског друштва – изградња јавне свести о геноциду, по угледу на народе сличних судбина (јеврејски, јерменски, руски). Увек се мора понављати: циљ не сме да буде неговање мржње, него спречавање да нам се зло изнова догоди. То нам се, после деценија прећуткивања и самозаваравања, у нашим данима већ десило. Надајмо се да смо лекцију коначно научили.

Редовни професор историје на Филозофском факултету