Социјално гарантована „пензија” нема везе са касом пензијског фонда

Иницијатива Милана Кркобабића, министра за бригу о селу, да се уведу социјално гарантоване „пензије” наишла је на отпор код појединаца, а да нису до краја ни чули о чему је реч. Наиме, није овде нико предвидео да се пензионерима који су цео животни век радили и уплаћивали доприносе сада узима део пензије и даје онима који немају дан радног стажа, нити било каквих других примања. Говоримо о могућем будућем примању по 100 евра месечно колико би се издвајало за старе и сиромашне из републичког буџета и то дела који је иначе намењен социјалној политици.

При томе овде није реч ни о чему новом, већ о идеји која је била део претходне Националне стратегије о старењу за период 2006–2015, а која није ово питање дотакла због чега је оно поново актуелизовано.

– Још тада сам предлагао увођење институције социјалних „пензија” које би обезбедиле старијим особама без икаквих прихода и које не могу да остваре принадлежност, а живе у сиромаштву и без адекватне подршке и средстава, да се уведе ова врста „пензије”. Пошто то није реализовано, поново сам иницирао овај предлог све у циљу смањења сиромаштва у Србији – каже у разговору за „Политику” Милан Кркобабић, министар за бригу о селу.

На које би се све категорије односила ова пензија од 100 евра (будући да већ постоје бројна социјална давања) за најугроженије и oнe без икаквих примања?

Када говоримо о социјално гарантованој „пензији” искључујемо све оне који су већ у пензији, без обзира на висину прихода као и све кориснике различитих социјалних давања. Ово је био нужан увод да бисмо дефинитивно одредили на кога се односи социјално гарантована „пензија”. Намењена је женама које у овом часу имају 63 и по године и мушкарцима старијим од 65 година, немају пензију, нити имају услова да је добију, а немају ни било какве друге приходе. Институт социјалне пензије примењује се у стотинак држава широм света као основни механизам заштите старијих особа од сиромаштва. Њено увођење био би квалитативан корак напред који би Србију уздигао на ниво социјално најодговорнијих земаља у свету.

Колико је таквих грађана у Србији?

Према незваничним проценама тај број се креће од 130.000 до више од 200.000. Међу њима је највећи број жена, и то жена са села.

Да ли се овај ваш предлог преклапа с предлогом о најнижој пензији и пензији испод просека коју већ прима више десетина хиљада старих?

Захвалан сам вам на овом питању. Њиме ми помажете да дефинитивно разјаснимо – социјално гарантована „пензија” је посебан институт социјалне политике. Једноставно речено, нема никакве везе са класичном пензијом. А да будем још јаснији – ни са касом Фонда за пензијско и инвалидско осигурање.

Ко би исплаћивао социјално гарантовану „пензију”?

Исплата социјално гарантоване „пензије” била би из републичког буџета, из дела намењеног за реализацију мера социјалне политике. Нужно је да напоменем да ту исплату не треба доводити ни у какву везу са Фондом ПИО, као што то неретко чине неупућени или недобронамерни.

Да ли постоји неко решење да се онима који имају 14 година 11 месеци и 29 дана радног стажа за тај један дан прихвати до тада уплаћени стаж и тако остваре пензију?

Као председник ПУПС-а – Партије уједињених пензионера, пољопривредника и пролетера Србије одговорно тврдим да постоји не неко, него сијасет разноврсних и то, убеђен сам, одрживих решења да се и тим људима изађе у сусрет. Што се тиче нас из ПУПС-а, спремни смо да то подржимо и иницирамо.

Зна ли се где завршава тај њихов уплаћени новац, а неко ипак није остварио пензију?

Наравно да се зна. Постоји прецизна евиденција о уплаћеним доприносима за ПИО сваког запосленог у Србији. Али то није никаква утеха за оне који не могу да остваре пензију. Они је чекају и имају право на достојанствену старост.

Да ли је овај предлог део стратегије о старима који је недавно био на расправи у Скупштини Србије?

Очекујем да институт социјално гарантоване „пензије”, који је био део претходне Националне стратегије о старењу за период 2006–2015, а који на жалост свих нас, а поготову старијих грађана у зони сиромаштва, није реализован, буде незаобилазан део и будуће стратегије. Ипак, будимо реални стратегије су – стратегије, а живот је – живот. Ови људи о којима говоримо немају времена да чекају. У оквиру Министарства за бригу о селу веома брзо ћемо ићи с конкретним предлозима. А иницијативу за увођење социјално гарантоване „пензије” већ смо званично упутили надлежном министарству.

Колико је реално да овакав предлог заиста заживи и када?

Да би социјално гарантована „пензија” заживела, неопходна је, пре свега, јасно дефинисана политичка воља. Ако она постоји, онда ће се наћи и извори финансирања. Али и оно што је битније од свега, а то је друштвена и политичка храброст да се пронађе начин да се изврши одговарајућа праведна прерасподела народних пара у корист оних којима је то животно неопходно. С тога, сви морамо добро да се запитамо шта смо у стању да урадимо да помогнемо грађанима који су у зони сиромаштва. Увођење социјално гарантоване „пензије” ефикасна је мера за заштиту основних људских права, права на достојанство и лични интегритет старијих грађана. То нам је цивилизацијски задатак, то је мерило цивилизацијског узлета.