Канађани се обавезују да играју за репрезентацију

Канада је силно мотивисана да се после дуже од две деценије врати на олимпијску кошаркашку сцену, а пут до ње иде преко Светског првенства у Јапану, Индонезији и на Филипинима (25. август-10. септембар). Да би повећао шансе своје репрезентације, канадски савез је прошлог лета направио споразум са 14 врхунских играча који су се обавезали да ће бити на располагању националном тиму три године – закључно са Олимпијским играма у Паризу 2024.

– Ако се обавежеш, онда си унутра… А ако се не обавежеш, мораћеш да се надаш да је остало место (за тебе)… – изјавио је прошле године Ник Нурс, кога је пре два месеца на месту селектора Канаде наследио Ђорди Фернандез.

Сваког лета једна од незаобилазних кошаркашких тема широм света гласи: ко је спреман да игра за репрезентацију, а ко није. О томе често дискутују и они који немају појма о томе, поготово у време кад друштвене мреже дају шансу свакоме да се меша у свашта. Сви би да знају све о приватном животу играча, али их не занимају приватни разлози због којих неко није спреман, или није у стању да се одазове селектору…

Канађани су покушали то да реше на свој начин који вероватно није идеалан, али ипак даје неку гаранцију селектору да може да се ослони на већу групу играча. Тако ће Фернандез на предстојећем „мундобаскету” моћи да рачуна на девет од 14 кошаркаша који су се лане обавезали да ће бити на располагању репрезентацији.

Међу тих девет су и седморица из НБА клубова – Шај Гилџус-Александер (Оклахома), Лугенц Дорт (Оклахома), Р. Џ. Барет (Њујорк), Дилон Брукс (Хјустон), Никел Александер-Вокер (Минесота), Кели Олињик (Јута) и Двајт Пауел (Далас) – као и Зак Идеј (Пердју) и Мелвин Еџим (Уникаха).

Они који не путују на шампионат, отпали су углавном због повреда или недовољне спремности, као што је случај са саиграчем Николе Јокића у Денверу, Џамалом Маријем. Зато неће бити ни Корија Џозефа (Голден Стејт), Кема Бирча (Сан Антонио) и Ошеја Брисета (Бостон), док једна од највећих звезда канадске кошарке, Ендру Вигинс (Голден Стејт), није ни био на поменутом списку од 14 кошаркаша. Из КС Канаде су још раније рекли да то што Вигинс није у овом програму, названом „Летње језгро” (summer core), не значи да су му затворена врата националног тима.

– Дефинитивно постоји култура коју почињемо да стварамо и мислим да је то разлог за посвећеност, да исти момци увек изнова играју заједно – рекао је вођа канадске репрезентације Гилџус-Александер, четврти стрелац НБА у претходној сезони (просек 31,4 поен) и члан прве петорке лиге, уз Џоела Ембида, Луку Дончића, Јаниса Адетокунба и Џејсона Тејтума.

Шпански стручњак на клупи Канаде Ђорди Фернандез (помоћни тренер Сакрамента) такође сматра да ће овај програм допринети успону канадске репрезентације која је своју једину медаљу на два највећа такмичења (Олимпијске игре, Светско првенство) освојила на Олимпијским играма у Берлину 1936, када је у финалу изгубила од САД. Кошарка је тада дебитовала на олимпијској позорници. Канађани су последњи пут учествовали на олимпијским играма пре 23 године, у Сиднеју (седмо место), када су у групи савладали нашу репрезентацију (83:75, Стив Неш најбољи у свом тиму по поенима, асистенцијама и скоковима).

– Најбоље стране репрезентације играју заједно и зато унутар њих постоји снажна повезаност. Ми само желимо да стартујемо са исте основе – истакао је Фернандез чији тим је протеклог викенда, у Гранади, савладао светског првака Шпанију са 85:80 (Гилџус-Александер 22 поена, Пауел 18).

Канађани су у припремним утакмицама показали своје и врлине и мане, па су тако, поред Шпаније успели да савладају и Немачку на њеном терену (113:112 после продужетка, Барет 31 поен), али и да изгубе од Доминикане (94:88) која би са својом НБА звездом Карл-Ентонијем Таунсом могла непријатно да изненади неке на папиру јаче селекције.

Канада ће на предстојећем шампионату света играти у Џакарти (Индонезији) у Х групи, са Француском, Либаном и Летонијом. Као и Србији, циљ јој је да се пласира на Олимпијске игре у Паризу 2024, а за то ће јој највероватније бити довољно полуфинале.

На „мундобаскету” ће бити подељено седам олимпијских виза, по следећем принципу: по две најбоље екипе из Европе и Америке (оба америчка континента), по једна из Азије, Африке и Океаније. У случају да, рецимо, прва четири места на првенству заузму САД, Канада, Аргентина (три селекције из Америке) и Француска, онда би српском тиму било довољно и пето место за пут у Париз. Зато је правилније рећи да је Србији циљ да заврши међу две најбоље европске репрезентације, а Канади да буде међу две најбоље америчке.

Пре четири године, у Кини, на Олимпијске игре у Токију квалификовале су се следећи национални тимови: Шпанија (златна медаља), Аргентина (сребро), Француска (бронза), Аустралија (четврто место, најбоља екипа из Океаније), САД (седмо, друга најбоља са америчког континента), Нигерија (17, најбоља афричка) и Иран (23, најбоља азијска).