Војна пошта 4736

Одавно се Југославија распала. Сада после толико година верујем да би било боље да се то раније десило. Не спадам у југоносталгичаре, никад не делим људе по вери или нацији, али нисам ни веровао у „братство и јединство наших народа и народности”. Упркос свему постоје неки догађаји и људи којих се радо сећам из тих времена.

Захваљујући послу, као спортски коментатор, пропутовао сам „уздуж и попреко” Југославију од Ђевђелије до Триглава. Осамдесетих година прошлог века сваке недеље био сам у неком од градова бивше државе где су играли Звезда или Партизан јер је тада Студио Б преносио утакмице које су играла ова два београдска клуба. Радовао сам се сваком доласку у Сплит, Загреб, Љубљану, Сарајево, Мостар, Ријеку, Скопље, Титоград, Тузлу, Осијек, Нови Сад, Ниш... И данас у многим овим градовима имам људе са којима сам у контакту и никада не причамо о политици.

Сваки мушкарац који је био у војсци радо се сећа тих незаборавних дана. Уверен сам да ће сви они потврдити да је за све нас војска била својеврсна школа живота.

Идуће године прославићу „златни” јубилеј: 50 година од кад сам обукао војничку униформу.

Сећам се кад сам се вратио кући из Немачке после утакмице Шведска–Југославија (3. јул 1974) у другом кругу Светског првенства у фудбалу, у поштанском сандучету сачекао ме позив из Војног одсека да се 7. јула до поноћи јавим у касарну на Топчидеру на служење војног рока.

Писало је: ВП 47 36, Драјзерова улица, капија 6.

Пошто се ових дана и води полемика да ли поново треба вратити обавезно служење војске, уверен сам да би то било добро решење и да би за момке било корисно и важно животно искуство.

Иако је прошло готово пола века са радошћу и носталгијом сећам се војске и тих 10 месеци и 28 дана колико сам носио униформу.

У мојој чети били су војници из свих крајева тадашње државе.

Нажалост, са многима нисам имао никакав контакт све ове године, али моје војничке везе никад нису прекинуте.

Напротив.

Славни глумац Игор Гало, у то време велика звезда, са којим сам провео незаборавне војничке дане, и ја остали смо пријатељи до данашњих дана. Пошто моја супруга има рођаке у Пули, увек кад смо у Истри дружимо се са Игором и његовом породицом.

До несрећних деведесетих година често сам са Звездом или Партизаном долазио у Сплит.

Мој класић Душко Клисовић, рођени Шибенчанин, чувени међународни ватерполо судија, увек ми је био домаћин. Спремао ми је рибље специјалитете и није дозвољавао да спавам у хотелу, већ у његовом дому.

Ни сам не знам одакле ми број телефона сјајног песника и глумца Енеса Кишевића, који ми је руком, у војничкој кантини, те давне 1975. године написао и поклонио песму „Чекај ме” Константина Симонова.

Нисам био сигуран да је тај број још увек важећи али сам му оставио поруку.

Само неколико минута касније зазвонио ми је телефон.

Био је то предивни, баршунасти глас мог друга Енеса... само је он могао са толико емоција и љубави да говори стихове песме коју ми је поклонио.

Рекао ми је да је ту песму уступио Радету Шербеџији, али ја сам убеђен да је најлепшу и најемотивнију верзију те песме могао да изговори само Енес Кишевић. Дуго смо причали и подсетили се на време које је било другачије. Енес живи у Загребу.

То што сада свако од мојих другара из војске има своју државу не мења ствар, а ни сећања и успомене. И тада је међу нама било зачкољица, боцкања, али се нисмо мрзели. Сигуран сам да Игор, Душко и Енес деле моје мишљење. Они који су посејали то зрно мржње убеђен сам нису са наше стране Дрине. Питам се откуд сада толика нетрпељивост, завист, љубомора и отровне стреле према Србији из бивших република.

За мене, а верујем и за већину Срба, ни тада ни сада националност или вера нису биле препрека или нешто што нас дели. У Србији ће увек бити места за све људе без обзира на порекло, језик којим говоре или боју коже. Као Србин тиме се поносим.

Не знам како би реаговали људи из бивших република на овај текст. Волео бих да ако неко од мојих другара из било које од република бивше нам државе, из ВП 4736, прочита овај текст, сети се тих времена која сада делују нестварно и себи постави исто питање: да ли лоши момци живе само у Србији или је то матрица којом многи мрзитељи Србије окајавају своје грехе које су нам чинили у последњих сто година?

Новинар

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa