Поносни Италијан

Пустите ме да певам, са гитаром у рукама, јер сам поносан што сам Италијан. Ово су стихови чувене нумере „L’italiano”, својевремено најслушаније у Италији, Швајцарској и Француској, коју је Тото Кутуњо (7. јул 1943 – 22. август 2023), славни поп певач и текстописац, незаборавно отпевао описујући италијански начин живота. На вест да је прекјуче преминуо у осамдесетој првој години у Милану, после дуге и тешке болести, остаје утисак да је баш тако и било у његовој успешној каријери, дужој од пола века у којој је певао, писао песме, побеђивао на фестивалима и био поносан што је Италијан. Његови сународници помињу ових дана сетно да нема таксисте у свету који вам неће отпевати ову песму кад чује да долазите из Италије. Његов „ривал” на сцени , а друг и „фратело” у животу Ал Бано, певач, на вест о смрти пријатеља, сведочи да су Кутуњу лекари, када су му дијагностификовали канцер, дали прогнозу да ће живети још пет месеци, а од тада је ево прошло двадесет година. Своју битку за живот Тото Кутуњо је водио тихо, одлучно, истрајно, храбро до краја, надмашујући све прогнозе. На вечни починак испратиће га супруга Карла и ванбрачни син Николо.

Салаваторе Кутуњо је рођен у Фоздинову, у северној Тоскани, одакле је потицала и његова мајка, а отац је био војник, родом са Сицилије. Веома рано почео је да учи да свира бубњеве, гитару, клавир и саксофон. Каријеру почиње као бубњар, ако се тако може рећи, јер га је отац као дечачића ангажовао у сеоском бенду, у ком је и сам свирао. Касније је основао састав „Toto e i tati” који је изводио његове песме. Давне 1971. се венчао са Карлом и мада су га годинама пратиле афере, никада је није напустио. Седамдесетих је писао песме за многе успешне певаче, за Далиду („Monday Tuesday”), Миреј Матје, Мишела Сардуа („En chantant”), Џонија Холидеја, Жерара Ленормана у Француској, Адријана Челентана, Доменика Модуња, Ђиљолу Чинквети и Орнелу Ваноне у Италији. Међу песмама које је писао за популарног франко-америчког певача Жоа Дасена најпознатије су „L’été indien”, „Et si tu n’existais pas” и „Le Jardin du Luxembourg”. Са групом „Албатрос” је први пут учествовао на Фестивалу у Санрему 1976. освојивши треће место. Самосталну каријеру је започео две године касније, а управо је у Санрему златни тренутак у каријери доживео 1980. освојивши прво место са песмом „Solo noi” („Само ми”), друго место заузео је шест пута. Укупно је на овој познатој манифестацији учествовао 15 пута, самостално или са другим музичарима. Његова песма „Mediterraneo” је попут хита „L’italiano” такође прешла границе Италије и постала у свету популарна. Занимљиво је да је нумеру „L’italiano” Кутуњо понудио Челентану, али је он, по писању тамошњих медија, одбио јер је сувише једноставно представила живот Италијана.

У загребачкој дворани „Ватрослав Лисински” са својом проевропском песмом „Insieme” (Заједно), Тото Кутуњо је представљао Италију на „Песми Евровизије” 1990. у белом оделу, где је и победио. Био је то други тријумф ове земље након успеха Ђиљоле Чинквети 1964. у Копенхагену. Пратила га је тада словеначка група састав „Пепел ин кри”. У Санрему исте сезоне представља се са Рејом Чарлсом и нумером „Gli amori”, што ојачава његово присуство на међународној сцени. Наредне године Кутуњо је водио програм „Песме Евровизије” у Риму, а у улози водитеља био је и у неколико ТВ емисија међу којима су најпознатије „Piacere Raiuno” и „Domenica Inn”. Током своје дуге и успешне каријере Тото Кутуњо је продао више од деведесет милиона албума.

Италијански медији ових дана оцењују да је Тотово стварање било једноставно, елементарно, директно и да у његовим песмама није било експериментисања или интелектуалних амбиција. И сам је својевремено признао да је желео да постигне хармонијску једноставност у својим композицијама. Наводи се да га критичари нису ценили управо из тог разлога, али се ни он на њих није обазирао. Једно је сигурно: његова музика и речи будили су емоције у срцима људи широм света. И то је на крају једино и било важно.