А да играчи плате одштету Партизану?

Тренер Партизана Дуљај је преузео одговорност за пораз у Копенхагену у квалификацијама за Лигу конференција. Ваљда по службеној дужности, јер је исто рекао и две недеље пре тога у Бакуу. У оба случаја уз срцепарајуће образложење да штити фудбалере.

А зашто да их штити? У гостима код Сабаха нису могли да се саставе с лоптом, па су изгубили с 2:0. У гостима код Нордсјеланда су прошли још горе – потучени су с 5:0. Клубу, па и нашем фудбалу, тиме су нанели непоправљиву штету у сваком погледу: такмичарском, финансијском, моралном... И без обзира што су га тешко оштетили Партизан ће да им исплати оно на шта се обавезао док су још зидали куле у ваздуху. Али од чега? Па, те паре треба они да зараде. Због тога су професионалци.

Да би били орни за гостовање у Данској одложена им је утакмица у нашем првенству (посебна је тема да ли то треба да се ради). И каква је вајда од тога? На малом стадиону на периферији данске престонице су изгледали као да су целе недеље истоваривали џакове. Противнички играчи нису имали предах за викенд, али су за њих били неухватљиви као ветар. Како то да се објасни?

Осман по левој страни и Виладсен по десној су били ноћна мора за Партизанове бекове. Обојица су рођени 2004. Као и Баждар. А каква разлика у игри и учинку!? За нас су у том узрасту још деца, гледа им се кроз прсте, довољно је што су изашли на терен (уосталом, имамо и такав „закон” да неко „дете” мора да буде међу 11).

Илић је годину дана старији. На утакмици је најзапаженији био по прецизном гађању с ивице шеснаестерца у доњи десни угао свог гола. Није проблем аутогол (иде на душу голману, иначе једином међу „црно-белима”, који је заслужио прелазну оцену и то високу), него како да у безопасној ситуацији онако трапаво ошајдари лопту?

Код нас пред фудбалере снижавају захтеве. Код оних најмлађих из педагошких разлога. Оним старијим није пристојно да се каже попу поп, а бобу боб. У озбиљним клубовима, па и у тамо неком Нордсјеланду, није тако. У првом тиму је онај ко то заслужи, нема везе да ли је премлад или престар.

Тренер данског вицешампиона Торуп је на тој дужности од 7. јануара. Пре тога је годину и по дана био помоћник свом претходнику. А у клуб је дошао пре осам година да води подмладак и био првак Данске с играчима до 14 и 17 година. Има 34 године (за једну је млађи од Натха). Дакле, Нордсјеланд га је припремао за садашњу функцију. Тако је некад Партизан поверио Бобеку подмладак, Црвена звезда Миљанићу, Хајдук Ивићу и то су биле златне године тих клубова. Нису ни њима цветале руже на свакој утакмици, али су учили и на својим грешкама.

Дуљај никакву поуку није извукао из насукавања на Каспијском језеру, а ни из потонућа тамо где се запљускују Балтичко и Северно море. Он и даље вапи за брзим играчем, који би решавао утакмице. Можда да регрутује неког атлетичара? Јесте у  фудбалу велика предност брзина, али не сама по себи, него спринт с лоптом. И не само праволинијско трчање, него у цик-цак. Какав је дар-мар, на пример, правио Осман...

Па, преглед игре... Непосредно пре првог гола Антић, искусан играч, могао је да бира на коју ће страну света да избије лопту. Он ју је послао баш тамо где не треба – пред казнени простор. Фресе, његов колега леви бек, неометан ју је примио на груди, неометан је распалио по њој и погодио као да је гађао из топа.

Партизан игра с три нападача, а нису шутнили на гол!? И – нису криви. Неко треба да им створи шансу. Натхо једини то може, али чак и да је у најбољим играчким годинама једна ласта не чини пролеће. Дуљају је неопходан још неко ко то уме.

У одбрани су, не само код нас, него и у свету, нестали играчи, који на такозвано читање одузимају лопту. Илић је пре првог гола потпуно окренуо погрешну страницу кад је требало да стартује на Диомандеа, старијег од себе годину и осам месеци.

На Партизанов улазак у Лигу конференција вероватно нико неће да стави ни пребијену пару. Ко да се понада да може да се успне уз литицу стрму пет голова? Ако у окршај уђе „тактички зрело”, ако буде играо „паметно, на резултат”, то јест неодлучно, бојажљиво, без ризика, платиће цех као у Бакуу и Копенхагену. У реваншу, 31. августа, треба да буде рис, да се од првог тренутка бори на живот и смрт. Он нема шта да изгуби пошто је већ све изгубио. Преостало му је да врати веру у самог себе, јер биће битака и после Нордсјеланда.