Тим ствара позоришну магију

Народно позориште у Београду нову сезону требало би да започне новим рухом. У току су радови на реконструкцији гледалишта Велике сцене. Планирана је комплетна замена свих фотеља у партеру, на првој, другој и трећој галерији, као и постављање нових тепиха унутар сале и по ходницима галерија. Такође, биће урађена и репарација свих столица из ложа која подразумева поновно тапацирање, пескирање, наношење нове фарбе и лакирање, као и сређивање пода на самој сцени, односно репарација његових оштећених делова.

Због мајстора у националном театру, група посетилаца, која је недавно обишла ову установу, није могла да завири у салу и на сцену, али је зато прошетала ходницима и спратовима Народног позоришта и сазнала много занимљивих ствари.

Од фоајеа до кројачнице

Доста дотераног света окупило се у подне код улаза за сцену „Раша Плаовић” због Дана отворених врата „Завирите у свет позоришне магије”. Туру је водио Драган Стевовић, директор Музеја Народног позоришта.

Припадници различитих националности и генерација, од којих је најмлађи имао тек годину дана, имали су прилику да у шетњи кроз зграду Народног позоришта сазнају историјске податке о овом здању, о популарним насловима који су се овде изводили и истакнутим уметницима који су овде радили. Стевовић је већи део приче приповедао на четвртом спрату ове установе, а затим се тура наставила у просторијама мушке кројачнице, те даље кроз ходнике и друге спратове.

Посетиоци су сазнали да историја националног театра почиње 1868, када је основано после више покушаја да Београд добије стално професионално позориште. Прва представа била је „Ђурађ Бранковић” Кароља Оберњака. Одржана је 22. новембра 1868. у гостионици „Код енглеске краљице”.

Истовремено, покушавано је да се обезбеди и адекватно здање, јер су представе тада игране у магацину Царинарнице (Театар на Ђумруку), салама хотела (Театар „Код јелена”), Кнежевој пивари и кафанама.

Српско народно позориште из Новог Сада гостовало је у зиму 1867/1868. и извело 64 представе у кафанама. Након једне од њих, кнез Михаило је одлучио: „Сазидаћу ја вама театар за себе па ћете бити сасвим задовољни”. За локацију је одређен бивши турски плац код Стамбол капије.

Међутим, кнез Михаило није дочекао почетак радова, па је камен темељац поставио кнез Милан 18. августа 1868. године. Као прва у сали, 30. октобра 1869. одиграна је „Посмртна слава кнеза Михаила”, слика из народног живота Ђорђа Малетића. Снажан утисак на публику оставио је глумац који је као кнез Михаило прешао на коњу преко позорнице. Како је остало записано, „учинило јој се да опет пред собом види сушта жива кнеза Михаила”.

Када је сазидана, зграда Народног позоришта је, поред Капетан Мишиног здања, била највећа и најраскошнија палата у Србији. Међутим, од тада је неколико пута морала да буде и реновирана. Позориште је нарочито страдало у бомбардовањима током Великог рата и 6. априла 1941. године.

Посетиоцима је било занимљиво и сазнање да су седишта у једном тренутку била светлоплава, што се може видети у филму „Балкански шпијун”.

Стари изглед од пре Другог светског рата ипак је враћен у трогодишњој обнови почетој 1986. која је коштала око 4,5 милиона долара. Свечано отварање је било 15. октобра 1989, а прва представа, Есхилова „Орестија”, одржана је већ 10. новембра.

Том реконструкцијом површина је готово удвостручена доградњом објекта у који су смештене службене просторије (на пет спратова изнад и два спрата испод земље). Враћене су ложе, дворана је пресвучена у црвени велур и плиш, у фоаје друге галерије стављена је плоча с именима свих дародаваца и мецена из 19. века, обновљена Колесникова слика, композиција из два дела „Баханал” и „Талија са четворопрегом”, на плафону дворане. Постављени су и мермерни подови, гипсани украси на плафонима, рељефи, позлата, биљурна огледала, кристални лустери...

Говорећи о историјату Драме Народног позоришта, Стевовић је подсетио да је за време Првог светског рата, једини пут у историји, Народно позориште било затворено током све четири године. Тада је готово цео мушки персонал био мобилисан. Одмах после рата театар отвара своја врата, а убрзо се уз драмски оснивају и оперски и балетски ансамбл. То значи да у позоришту сада постоје три ансамбла и да је простор скучен. Због тога се адаптира зграда коњичке школе Мањеж, која постаје Сцена на Врачару.

С неколико прекида, ансамбл Народног позоришта наступао је ту до после Другог светског рата, када Мањеж постаје дом Југословенског драмског позоришта.

Велика имена на сцени

Стевовић је подсетио на нека од имена која су имала прилике да наступе у овом театру, било као део ансамбла, било као гости. На овдашњим даскама први пут је ван Италије наступио млади Лучано Павароти, а гостовали су и Марио дел Монако, Владислав Пјавко, Ана Мофо, Франко Корели, Пласидо Доминго, Умберто Борса, Маргот Фонтејн, Светлана Берјозова, Мајна Гилгуд...

Посебне уздахе измамиле су приче о чувеним дивама овог театра. Прва је Вела Нигринова, српска глумица словеначког порекла, која је, захваљујући великом таленту и снажном утицају на развој глуме крајем 19. и почетком 20. века, заузела једно од најважнијих места у историји српског позоришта. Друга је Жанка Стокић, позната по тумачењу ликова из дела Бранислава Нушића, који је за њу написао „Госпођу министарку”. Публику је дирнула прича о томе како је била осуђена на осам година губитка националне части и друштвено-користан рад и одређено јој је да чисти улице. Одлуком Окружног суда у Београду рехабилитована је 3. марта 2009, али тада већ више није била међу живима.

Кројачи уметници

Кројачи су уметници свог заната који ће за три-четири дана направити божанствене костиме. Уз моделара, главног кројача, и људе који раде на машинама сваку представу спреме врло брзо. Они су, пре свега, сјајни познаваоци материјала. Тако да, када дође млад костимограф који жели скуп материјал, они кажу: „Чекај, не треба теби скуп материјал. Костим треба да изгледа скупо”, објаснио је Стевовић.

Кројачи су такође и одлични познаваоци уметника који овде наступају и могу предвидети неке промене, па тако често унапред направе костим који се лако може преправити уколико се особа мало угоји или смрша.

Очи у очи с књазом

Када посетиоци кроче у Народно позориште, у фоајеу се прво сусретну очи у очи с бистом кнеза Михаила. За пројекат споменика расписан је међународни конкурс годину пре откривања 1882. године, на којем је победио Енрико Паци.

Стевовић је посетиоце подсетио и на анегдоту о овој бисти:

‒ Попрсје је откривено 19. децембра 1881. и на том догађају један мали шегрт, који је дошао са својим мајстором питао је: „Где је кнезу капа? Зашто је гологлав?”. Те вечери сви су говорили по Београду да је Паци заборавио кнезу да стави капу, па је због тога извршио самоубиство, што, наравно, није било тачно. Напротив, Паци је оставио запис о томе колико се лепо осећао у Београду.