Верни рокенролу и Земуну

На Земун фесту вечерас наступа „Ју група”, а свирка ће уследити непосредно после концерата на 56. Зајечарској гитаријади и на Градском тргу у Лесковцу. Легенде нашег рокенрола, басиста Жика Јелић са братом Драгим и бендом изаћи ће пред своје Земунце и све који воле музику која је обележила протеклих пола века на овим просторима. Наступ у Земуну увек је на неки начин посебан, јер овај део Београда за „Ју групу” има посебну магију. Браћа Јелић су ту као бенд „Албатроси”, давне 1962. године, имали први званичан наступ, у клубу „Црна мачка”. Касније, „Ју група” је добила име на свирци у земунској синагоги, живе у центру Земуна, а Дунав је вечна инспирација...

Легендa рокенрола у Србији, Жикa Јелић, басистa и један од оснивача „Ју групе”, каже за „Политику” да су кроз све ове деценије остали верни рокенролу и додаје: „физички се јесмо променили, али музика није”.

У одређеним периодима током каријере имали сте и по две стотине концерата годишње. И данас често наступате. Где проналазите енергију после више од пола века на рок сцени?

И сада нас очекују наступи, свирка у Источном Сарајеву, као и интересантан концерт у оквиру првог Фидбокс феста, који организује дискографска кућа „Фидбокс”, 2. септембра, у атријуму Београдског сајма, где ће поред „Ју групе” свирати Никола Чутурило, „Атомско склониште”, ФИТ из Ријеке и „Рок апотека” из Новог Сада. Сва та путовања и дешавања кад је рокенрол у питању могу да буду напорна и захтевају снагу и кондицију, али то смо стекли у младости. Сада смо турнеје и путовања свели на разумну меру, у складу са нашим годинама, али издржавамо одлично! Када се деси да имамо слободних десет-петнаест дана, да немамо концерте, некако се чудно осећам – почиње и да ми бива досадно. Иначе, увек сам имао пуно тога што волим и у чему сам уживао паралелно са музиком. То је Дунав, пецање, провођење времена на реци, вожња мотором, а у младости ме је дуго држала љубав према гимнастици.

Како се мењала „Ју група” у односу на све друштвене и промене у музици, а шта је остало непромењено?

Као „Ју група”, од почетка седамдесетих, једноставно смо кренули искрено, из срца, и са умећем које смо већ стекли ранијих година свирајући, стварајући сопствене композиције, које су у старту биле препознатљиве и оне трају до дана данашњег. Ту се апсолутно ништа није променило. Остали смо верни рокенролу на неки наш, српски начин. Најважнији је тај живот и живост коју показујемо када изађемо на позорницу. Ван сцене можемо да будемо овакви и онакви, али приметио сам да се на позорници сви мењамо, од мирних и сталожених људи одједном се претварамо у особе који имају снажну енергију.

Да ли је један од разлога дуговечности „Ју групе” то што сте породични бенд?

Све креће из породице и трајање „Ју групе” је обележено тиме што смо породични бенд. Васпитање које смо стекли у породици нас је обликовало. Када је музика у питању, баш зато што смо породица, имамо отворен однос и кажемо једни другима ако нам се нешто не свиђа. Никад нема љутње, свако од нас то прихвата.

Често се за вас и Драгог каже да сте очеви рокенрола у Србији и да сте директно или индиректно утицали на многе музичаре. Рок публициста Пеца Поповић једном је рекао да вас краси поштење и честитост у послу, што је ретко.

Ово што радимо, радимо поштено и на прави начин. Зато толико и трајемо. У мору свих који се баве рокенролом у Србији, али слободно могу да кажем и у Европи па и у свету, врло смо препознатљиви. Имамо своје место. Друга је ствар то што смо рођени овде, а не на англосаксонском подручју, па да изворно певамо на енглеском језику, али све оно што користимо када је традиционална музика у питању, мелодије и ритмови, то је оно што нас чини препознатљивима.

„Ју група” је у једном тренутку била надомак иностране каријере. Имали сте наступ у чувеном клубу „The Marquee” у Лондону, снимили сте пробне снимке за CBS. Ипак, каријеру сте наставили овде. Шта бисте из данашње перспективе саветовали младим музичарима?

Младима бих препоручио да пробају јер ништа не губе. И ми да смо остали, не бисмо изгубили – бар тако са садашњег становишта мислим. А ко зна, можда бисмо изгубили и здравље и посвађали се међусобно... Можда. У сваком случају, неке прилике које живот створи треба искористити и покушати.

Који тренуци у каријери „Ју групе” су остали у вашем сећању као најупечатљивији?

За ове 53 године каријере урађено је много албума и ко зна колико хиљада концерата. Тешко ми је да издвојим нешто, јер сваки концерт доживљавам идентично, максимално се дајемо, а сваки наступ нам је посебан. Али можда је најинтересантнији период био сам почетак, када смо основали групу. Имали смо свакодневне пробе, настајале су нове песме за први албу, а када је изашла та лонгплеј плоча 1973. године, посебан је осећај да у излозима продавница стоји наш албум. То бих издвојио као период који најрадије памтим у стваралаштву„Ју групе”.

Очекује вас наступ на Земун фесту. Какав је осећај када у публици видите млада лица и шта је у вашој музици пријемчиво за нове генерације?

Када изађемо на позорницу распон година публике је веома велики – од родитеља са децом до оних који су нешто млађи од Драгог и мене и који стоје негде тамо позади и слушају по ко зна који пут песме које су волели кад су били млади. Што се тиче врло младе публике, приметио сам да се највише радују и певају са нама „Чудну шуму”, вероватно због ритма. Ако тако остане, а хоће сигурно, нека млада поколења очуваће све оно што је радила „Ју група” и остале групе из старије генерације.