Мајор Богдановић и 11 регрута

Ако било кога наша кошаркашка репрезентација може да изненади, изненадиће саму себе и све нас. Свако ко је једном шутнуо на кош испратио их је на Светско првенство као на парастос, тако да парадоксално звучи: изабрани као трећепозивци послати да погину, они и немају неки нарочити избор, осим да постану хероји. Једина истинска суперзвезда је Богдан Богдановић и чак и ако не пусти бркове, а неће, већ је постао мајор Гавриловић српског баскета. Уз 11 регрута, свесних да их је отаџбина избрисала из свог састава.

На Светско првенство које заједнички организују Филипини, Јапан и Индонезија, сасвим је тешко провалити снагу осталих репрезентација, јер масовно дезертерство највећих звезда постала је глобална кошаркашка пандемија, па је чак и велики Жарко Паспаљ изјавио како је негде чуо да Немачка нема тако лош тим. Гледајући Паспаља како равнодушно приповеда о прошлости наше репрезентације и њеној суморној садашњици, стичем утисак да би и у овим годинама, нарушеног здравља, кад би му се само прохтело, могао да отпусти све остале из тима и у пару са Богданом полупа било коју од репрезентација на овом мундобаскету.

Заиста, како прогнозирати било шта када су Канађани на старту првенства демолирали моћну Француску са 30 поена разлике, а није згорег подсетити да за Французе игра најбољи дефанзивац НБА Руди Гобер, са уговором вредним 205 милиона долара.

И увек незгодни Порторико, који је уз Анголу увек мучио све наше дрим-тимове из прошлости, на продужетке је добио Јужни Судан! Кажу да је утакмица била за инфаркт. Вероватно у дворани није радила клима.

У нашој групи су уз Порторико и Јужни Судан још и Кина, коју као селектор предводи Сале Ђорђевић, последњи чувар светог грала српске и југословенске кошарке – тајне последњег напада. Србија је јуче против Кине успешно започела своју Одисеју на Пацифику. Како се од наших у каснијој фази не очекује ама баш ништа, зашто не би урадили нешто? У кошаркашким круговима већ се дуго прича како су откази Николе Јокића, Васе Мицића, Калинића, Лучића, Бјелице, Јарамаза, Покушевског, и коначно Недовића, који је после Акрополис купа рекао само ћао и вратио се кући, последица неслагања са селектором Каријем Пешићем. Овде треба придодати и Милоша Теодосића, великог плејмејкера и капитена који је више од једне деценије држао на леђима читав национални тим, а Кари га се брутално одрекао, избацивши га из репрезентације без разумног објашњења. Тео јесте својеглав, понекад безобразан, воли све што воле млади и тренинге сматра непотребним замарањем пред излазак у ноћни провод. Али он јесте велики играч управо зато што је увек био такав и њега је немогуће уоквирити у било какав шаблон или га гледати као тачку, на оној смешној табли на којој тренери фломастером цртају шеме напада и одбране.

Пироћанац Светислав Кари Пешић је кошаркашка институција, са статусом легенде, али неколико птичица из тог света који обитава на висинама где је разређен ваздух, изнад два метра надморске висине, рекло ми је да је Каријево виђење кошарке заустављено још у Индијанополису, када смо збрисали Американце и Аргентинце и освојили светско првенство. Било је то пре 21 годину. Пешић је тада водио тим бриљантно, али игра се од тада убрзала, заснивајући се углавном на такозваним лажним центрима и убацивању бекова у празан простор или бекством иза линије за три поена, одакле убацују убитачне тројке.

Драган Стојановић

Ако је један Никола Јокић одиграо маестралну сезону у НБА и освојио шампионски прстен, вероватно је накупио стотинак утакмица, не рачунајући ту тренинге, путовања авионом с краја на крај Америке, како од њега очекивати да се изложи репутационом ризику и дозволи Карију да експериментише с највећим играчем света тако што ће га стављати на клупу у последњој четвртини, док се ломи утакмица са Италијанима? Да је то којим случајем урадио Карл Мелоун у Денверу, за Мелоуном би била издата федерална потерница и још би се крио као бегунац у Стеновитим планинама. Када су остали видели Јокићеву и Теову судбину, уместо да се одазову позиву, отишли су да однесу тетки лек. Треба ли их осуђивати због тога? Када Кари, у сезони када је Никола био МВП НБА лиге, Васа Мицић МВП Евролиге, а Тео МВП Еврокупа, дакле, са најбољим играчима света и Европе није урадио ништа, готово две најбоље петорке репрезентације су пред мундобаскет побегле са фронта.

Чак је то учинио и скромни капитен Владимир Лучић. Посађен у младости као коров, таквим су га сматрали, Лучић је извесно време на тржишту кошаркашких цвећки вредео као бегонија, а сада већ може да се пакује у целофан као орхидеја. Високи бек, крило и крилни центар, сасвим је свеједно, био је изгубљени случај у Радничком, потом бундева без шанси да се претвори у кочију, у неком КК Атлас, и, коначно, губитник осуђен да игра у једној од дивљих српских лига, где се линије за тројку преклапају са пуном линијом на Ибарској магистрали. Све док га тамо није пронашао Дуле Вујошевић.

Једанаест регрута сада имају шансу која се пружа само једном, ону коју је једном давно искористио Лучић. Ем немају топле воде у хотелу, ем путују сатима од раштрканих хотела до сала. Дакле, сви елементи мелодраме су ту. Да ли су наши играчи свесни да се само једном у животу испред њих паркирају златне кочије. Само од њих зависи да ли ће ући у њу.

Шта је потребно Алекси Аврамовићу на месту плејмејкера кога у Партизану тренира Жељко Обрадовић да коначно покаже оно у шта су некада сви веровали? Да коначно све време буде звезда, уместо да то чини по систему пар-непар, евентуално на свакој другој утакмици.

Шта је потребно Милутинову да коначно докаже да је најбољи центар Европе?

Шта недостаје Гудурићу да коначно натера сопствену руку да му не задрхти кад се прелама резултат и када је свестан да стотине милиона гледалаца из својих соба чекају да лопта високим луком уђе у кош?

Шта недостаје плеју Стефану Јовићу да постане Васа Мицић уместо Васе Мицића, кад оног оригиналног већ нема. Ваљда негде летује.

Шта треба да учине наши момци у земљи која увек пронађе дванаесторицу својих, јер није приморана да даје држављанства странцима на међународним аукцијама? Дакле, они вреде. И у то не треба да убеде нас, већ себе. Нека анализирају житије Јокићево. Најбољи играч данашњице не може да прескочи новчаницу од једног долара, а на рачуну их има близу 300 милиона. Сетите се како нико није хтео да игра баскет с њим, а сада он бира да ли ће и када да игра, са било ким! И зато, регрути, уместо на кош, понекад погледајте у свој шортс!