Major Bogdanović i 11 regruta

Ako bilo koga naša košarkaška reprezentacija može da iznenadi, iznenadiće samu sebe i sve nas. Svako ko je jednom šutnuo na koš ispratio ih je na Svetsko prvenstvo kao na parastos, tako da paradoksalno zvuči: izabrani kao trećepozivci poslati da poginu, oni i nemaju neki naročiti izbor, osim da postanu heroji. Jedina istinska superzvezda je Bogdan Bogdanović i čak i ako ne pusti brkove, a neće, već je postao major Gavrilović srpskog basketa. Uz 11 regruta, svesnih da ih je otadžbina izbrisala iz svog sastava.

Na Svetsko prvenstvo koje zajednički organizuju Filipini, Japan i Indonezija, sasvim je teško provaliti snagu ostalih reprezentacija, jer masovno dezerterstvo najvećih zvezda postala je globalna košarkaška pandemija, pa je čak i veliki Žarko Paspalj izjavio kako je negde čuo da Nemačka nema tako loš tim. Gledajući Paspalja kako ravnodušno pripoveda o prošlosti naše reprezentacije i njenoj sumornoj sadašnjici, stičem utisak da bi i u ovim godinama, narušenog zdravlja, kad bi mu se samo prohtelo, mogao da otpusti sve ostale iz tima i u paru sa Bogdanom polupa bilo koju od reprezentacija na ovom mundobasketu.

Zaista, kako prognozirati bilo šta kada su Kanađani na startu prvenstva demolirali moćnu Francusku sa 30 poena razlike, a nije zgoreg podsetiti da za Francuze igra najbolji defanzivac NBA Rudi Gober, sa ugovorom vrednim 205 miliona dolara.

I uvek nezgodni Portoriko, koji je uz Angolu uvek mučio sve naše drim-timove iz prošlosti, na produžetke je dobio Južni Sudan! Kažu da je utakmica bila za infarkt. Verovatno u dvorani nije radila klima.

U našoj grupi su uz Portoriko i Južni Sudan još i Kina, koju kao selektor predvodi Sale Đorđević, poslednji čuvar svetog grala srpske i jugoslovenske košarke – tajne poslednjeg napada. Srbija je juče protiv Kine uspešno započela svoju Odiseju na Pacifiku. Kako se od naših u kasnijoj fazi ne očekuje ama baš ništa, zašto ne bi uradili nešto? U košarkaškim krugovima već se dugo priča kako su otkazi Nikole Jokića, Vase Micića, Kalinića, Lučića, Bjelice, Jaramaza, Pokuševskog, i konačno Nedovića, koji je posle Akropolis kupa rekao samo ćao i vratio se kući, posledica neslaganja sa selektorom Karijem Pešićem. Ovde treba pridodati i Miloša Teodosića, velikog plejmejkera i kapitena koji je više od jedne decenije držao na leđima čitav nacionalni tim, a Kari ga se brutalno odrekao, izbacivši ga iz reprezentacije bez razumnog objašnjenja. Teo jeste svojeglav, ponekad bezobrazan, voli sve što vole mladi i treninge smatra nepotrebnim zamaranjem pred izlazak u noćni provod. Ali on jeste veliki igrač upravo zato što je uvek bio takav i njega je nemoguće uokviriti u bilo kakav šablon ili ga gledati kao tačku, na onoj smešnoj tabli na kojoj treneri flomasterom crtaju šeme napada i odbrane.

Piroćanac Svetislav Kari Pešić je košarkaška institucija, sa statusom legende, ali nekoliko ptičica iz tog sveta koji obitava na visinama gde je razređen vazduh, iznad dva metra nadmorske visine, reklo mi je da je Karijevo viđenje košarke zaustavljeno još u Indijanopolisu, kada smo zbrisali Amerikance i Argentince i osvojili svetsko prvenstvo. Bilo je to pre 21 godinu. Pešić je tada vodio tim briljantno, ali igra se od tada ubrzala, zasnivajući se uglavnom na takozvanim lažnim centrima i ubacivanju bekova u prazan prostor ili bekstvom iza linije za tri poena, odakle ubacuju ubitačne trojke.

Dragan Stojanović

Ako je jedan Nikola Jokić odigrao maestralnu sezonu u NBA i osvojio šampionski prsten, verovatno je nakupio stotinak utakmica, ne računajući tu treninge, putovanja avionom s kraja na kraj Amerike, kako od njega očekivati da se izloži reputacionom riziku i dozvoli Kariju da eksperimentiše s najvećim igračem sveta tako što će ga stavljati na klupu u poslednjoj četvrtini, dok se lomi utakmica sa Italijanima? Da je to kojim slučajem uradio Karl Meloun u Denveru, za Melounom bi bila izdata federalna poternica i još bi se krio kao begunac u Stenovitim planinama. Kada su ostali videli Jokićevu i Teovu sudbinu, umesto da se odazovu pozivu, otišli su da odnesu tetki lek. Treba li ih osuđivati zbog toga? Kada Kari, u sezoni kada je Nikola bio MVP NBA lige, Vasa Micić MVP Evrolige, a Teo MVP Evrokupa, dakle, sa najboljim igračima sveta i Evrope nije uradio ništa, gotovo dve najbolje petorke reprezentacije su pred mundobasket pobegle sa fronta.

Čak je to učinio i skromni kapiten Vladimir Lučić. Posađen u mladosti kao korov, takvim su ga smatrali, Lučić je izvesno vreme na tržištu košarkaških cvećki vredeo kao begonija, a sada već može da se pakuje u celofan kao orhideja. Visoki bek, krilo i krilni centar, sasvim je svejedno, bio je izgubljeni slučaj u Radničkom, potom bundeva bez šansi da se pretvori u kočiju, u nekom KK Atlas, i, konačno, gubitnik osuđen da igra u jednoj od divljih srpskih liga, gde se linije za trojku preklapaju sa punom linijom na Ibarskoj magistrali. Sve dok ga tamo nije pronašao Dule Vujošević.

Jedanaest regruta sada imaju šansu koja se pruža samo jednom, onu koju je jednom davno iskoristio Lučić. Em nemaju tople vode u hotelu, em putuju satima od raštrkanih hotela do sala. Dakle, svi elementi melodrame su tu. Da li su naši igrači svesni da se samo jednom u životu ispred njih parkiraju zlatne kočije. Samo od njih zavisi da li će ući u nju.

Šta je potrebno Aleksi Avramoviću na mestu plejmejkera koga u Partizanu trenira Željko Obradović da konačno pokaže ono u šta su nekada svi verovali? Da konačno sve vreme bude zvezda, umesto da to čini po sistemu par-nepar, eventualno na svakoj drugoj utakmici.

Šta je potrebno Milutinovu da konačno dokaže da je najbolji centar Evrope?

Šta nedostaje Guduriću da konačno natera sopstvenu ruku da mu ne zadrhti kad se prelama rezultat i kada je svestan da stotine miliona gledalaca iz svojih soba čekaju da lopta visokim lukom uđe u koš?

Šta nedostaje pleju Stefanu Joviću da postane Vasa Micić umesto Vase Micića, kad onog originalnog već nema. Valjda negde letuje.

Šta treba da učine naši momci u zemlji koja uvek pronađe dvanaestoricu svojih, jer nije primorana da daje državljanstva strancima na međunarodnim aukcijama? Dakle, oni vrede. I u to ne treba da ubede nas, već sebe. Neka analiziraju žitije Jokićevo. Najbolji igrač današnjice ne može da preskoči novčanicu od jednog dolara, a na računu ih ima blizu 300 miliona. Setite se kako niko nije hteo da igra basket s njim, a sada on bira da li će i kada da igra, sa bilo kim! I zato, regruti, umesto na koš, ponekad pogledajte u svoj šorts!