Српска повест и историчари

У листу „Политика” 13. августа била је тема „Где су границе српске књижевности”. Поменуто је и питање припадности дубровачке књижевности. У „Политици” од 15. августа писано је о српским жртвама у логору Јасеновац и броју жртава у операцији „Олуја”.

Док се Хрвати систематски баве тим темама уз помоћ своје државе, дотле се код Срба све ради кампањски. Такви су и резултати. Основни проблем код Срба је непознавање српске прошлости пре Другог светског рата. Током Титове Југославије о дубровачким Србима или Јасеновцу писано је, али у стручним публикацијама, за које се шири слојеви нису занимали. Стваране су нове нације и писано је о њима и њиховој књижевности. Оснивач Соколства Тирш истицао је: „Што цео народ не зна – нико не зна”. Они српски интелектуалци који су се тада усудили да изнесу мишљење другачије од званичног проглашавани су шовинистима или великосрбима и против њих је вођена хајка. Обично су сносили последице свог рада.

После разбијања Југославије некадашњи комунистички кадрови међу српским историчарима нису хтели да изазивају сукобе с Хрватима или с новим нацијама, а историчари који су писали о повести Срба изван Србије били су изоловани и без подршке своје државе. Требало би да Србија оснива институте за повест српског народа који би се континуирано и систематски бавили истраживањима и представљањем резултата тих истраживања ширим слојевима српског народа. Историчари који се тиме баве добили би подршку српске државе за свој рад. По мом мишљењу то је једини пут да Срби упознају своју прошлост после дугогодишње принудне амнезије у Титовој Југославији.

Саша Недељковић,

Београд