Животопис без измишљања

Повлен, Кнежево поље - У другој половини 20. века један дневни лист у нас, београдска „Политика”, сведочио је о српском друштву унутар Југославије, о култури и новинарству на изузетан начин. Један од разлога за ову моју тврдњу је и чувени „Политикин” суботњи културни додатак чији је уредник дуго година био наш данашњи лауреат Радован Поповић – рекао је др Зоран Живковић, писац, председник жирија за доделу Награде „Бели” за укупно новинарско дело у афирмацији књижевности и културе, која је ове године припала Радовану Поповићу, новинару „Политике” у пензији, писцу, публицисти. Признање је уручено у понедељак, на манифестацији „Госпојински дани” коју на Кнежевом пољу на Повлену организује Удружење „Бели Повлен” у знак сећања на великог писца и новинара Радована Белог Марковића. Зоран Живковић је констатовао да се писац чије име награда носи „измаштаним лајковачким светом у својим делима винуо међу најзначајније прозаисте у последњој четвртини 20. века”, али и остварио новинарску каријеру која је инспирисала Удружење „Бели Повлен” да додељује ову награду.

– Радован Поповић је познат не само као новинар у „Политици”, већ и као посленик јавне речи који је прешао „Мажино линију” између новинарства и књижевности. Служио је свом листу, доприносио његовом угледу, али је у нашој култури остварио и дело са великим бројем библиографских јединица о нашим најважнијим писцима, културним посленицима. То је и данас база и основа за проучавање културних прилика и књижевних домета у другој половини 20. века – истакао је Живковић.

Радован Поповић је изразио задовољство због тога што она носи име „једног доброг човека и доброг писца, што је ретко...”. Додао је и да је Бели његов имењак, да су се „братимили кад год су се састајали”. Подсетио је да га је са Радованом Белим Марковићем упознао ваљевски новинар и публициста Здравко Ранковић, као и да је Бели у Ваљеву на Богојављење 2003. године говорио о Поповићевој књизи „Животопис Бранка Миљковића”.

– Хвала на поверењу, видим да моја дела дела живе у фуснотама неких озбиљних књига, студија и есеја. Писао сам их без измишљања, засноване на чињеницама прикупљеним у архивама и од савременика. Писао сам их онако како волим да читам животописе. Сваки живот је толико занимљив да га не треба измишљати. Сам Бог је то учинио – рекао је Поповић.

На овогодишњим „Госпојинским данима” настављена је традиција ширења завичајног књижевног друштва на Повлену, пошто је после прошлогодишњег откривања скулптуре Радована Белог Марковића, ове године своје обличје у храстовини, као и лане рад лајковачког вајара Милутина Ранковића, добио Петар Пајић, Ваљевац, српски песник, писац, некадашњи уредник у Радио Београду. Чувену Пајићеву песму „Србија” на Повлену је рецитовао глумац Зоран Ћосић, а споменик је открио академик Душан Ковачевић, драмски писац.

Он је подсетио да је Петра Пајића упознао половином седамдесетих година прошлог века, да је био „тих, скроман и стрпљив човек, ни налик својој разбарушеној песничкој браћи”. Сетио се и да су се једном срели у Звездара театру на песничкој вечери Матије Бећковића, једној од вечери које су постале традиција. Тај сусрет на Матијиној песничкој вечери подсећа на својеврсни космички пролог за овај догађај, рекао је Ковачевић, додавши да су средства прикупљена на Матијиној вечери поезије искоришћена као донација за споменик Петру Пајићу ове године.

– Песма је подигла споменик песнику. Неким чудним небеским путевима круг се затворио после више од 20 година када је Петар слушао стихове свог пријатеља Матије Бећковића. Није ми познато да ли још негде у свету стихови једног песника помажу да се неко лечи или нешто гради, не би ли нам живот био хуманији и лепши – истакао је Душан Ковачевић.