Срби као аустроугарски војници на руском фронту

Почетком педесетих година прошлог века, као ученик основне школе, проводио сам летње распусте код свог деде по мајци у бачком селу Госпођинци близу Новог Сада. Нас унуке деда је забављао причама о својим доживљајима из младости, али сам ја најрадије слушао његова сећања на време Првог светског рата, у којем је учествовао као аустроугарски војник.

Бачки Срби из околине Новог Сада сакупљени су у Петроварадинску тврђаву, где су добијали ратну опрему и сврставани у одреде. Дедина јединица отишла је на руски фронт у Галицији, граничној области између Аустроугарске и Русије, сада у западној Украјини. Срби Војвођани од детињства су били задојени љубављу према Русији, коју су сматрали заштитницом православља, па нису желели да се боре против руског народа. При размени пушчане паљбе, приморани да троше муницију, Срби су пуцали су увис, а не у правцу руских војника, према којима су имали братска осећања.

У време предаха наши војници су тражили начин да напусте прве борбене редове вршећи саморањавање. Један од начина, који им се чинио најмање опасним, било је пробијање шаке или руке и то углавном леве. Ексер или оштар клин забадао се у комад сланине која се постављала на одабрано место руке, а поверљиви пријатељ је ударцем у ексер извршио пробијање. Војници тада нису били свесни опасности од заражавања ране нечистим оштрицама. Након такве повреде дошло је до опасне инфекције шаке па је живот рањеника спасен хируршком интервенцијом. Иако су лекари добро разликовали прострелну рану од ране пробијањем, деда је повучен у позадину и даље је радио као кувар. Лева шака остала му је трајно оштећена.

Питао сам деду шта он мисли о руској револуцији, очекујући да ће имати похвалне речи о том догађају, који је нама у школи описиван као нешто најнапредније што се у историји догодило. Деда је кратко и нерасположено рекао: „Они су цара убили!” Неповољно мишљење према Лењиновој револуцији нисам могао да разумем, али су ми се те речи урезале у памћење. Како су деценије пролазиле постепено сам сагледавао последице револуција на руски и на српски народ, па су ми дедине мисли постале јасне.

Данас нема више Булевара Лењина у Београду, али у центру града стоји споменик цару Николају Другом, проглашеним у Русији за свеца. Његовом одлуком Русија је ушла у рат након напада Аустроугарске на Србију. Његовим притиском Французи су били приморани да бродовима спасавају преживеле српске ратнике након погибељног преласка преко Албаније. Име цара Николаја Другог данас у Београду носи улица на Врачару која спаја Црвени крст и Чубуру.

Један мој други сродник, као аустроугарски војник чија је јединица била у Србији, пребегао је на српску страну и наставио ратовање као наш војник. Прешао је преко Албаније, али су га последице те голготе коштале живота. У Солуну на српском војничком гробљу Зејтинлик на његовом гробу стоји крст с натписом: Живко Локић, Госпођинци. Можемо да будемо поносни на своје претке који су у мислима и души носили љубав према свом народу и вери и за то били спремни да поднесу највеће жртве.

Драган Станковић,
Београд