Боемска слика живота

Панчево – Александар Сале Алимпић, био је сликар, члан УЛУС-а, а поред многих надарености, одабрао је да сликарски таленат буде свеприсутни део његовог животног пута који се завршио, прерано, прошле године. Салету, како су га знали и звали пријатељи, и његови суграђани, Народни музеј у Панчеву приредио је ретроспективну изложбу, њему у част, избор дела која су остала махом у породичној и приватним колекцијама. Нема сумње да је управо сликарство било савршено скројено за њега, спајајући у његовом стваралаштву креативност, сликарство и религију.

– Ова изложба је једна компактна целина, значајна и зато да Панчевци не забораве уметника какав је био Александар, човека авантуристичког духа, с мноштвом квалитета и талената. Његов одлазак у напону стваралачке снаге, велики је губитак за панчевачку уметничку и ликовну сцену – рекао је академски сликар Чедомир Кесић, који је водио сликарску радионицу при Дому омладине Панчево, у којој је Алимпић стекао прва знања о сликарству, да би потом уписао Академију за црквено сликарство.

Након академије пошао је у очекиваном смеру и ускоро добио посао достојан свог мајсторства – осликавање манастирске цркве у Хајдучици, где, како напомиње историчар уметности, Дамир Прашникар, избија бујност његовог израза – предимензионирани анђели, широки потези четке, нетипичне боје. Овај почетак је утирао даљи пут којим је неминовно ишао. Бирајући теме, начин изведбе, његове иконе су увек ту да измаме усклик изненађења, задивљености својом оригиналношћу, експресивношћу и инвенцијом. Касније на „световне теме” – мотиви, призори, насликане сцене живота који се ковитлао око њега.

– Тако са једног платна посматра „банда” свирача, тамбураша, окружених небројеним испијеним чашама; другде, пак, видимо универзални одјек „три грације”, заправо три заводљиве даме наше садашњости. Све ове слике, па и многобројне непоменуте, можемо и морамо да схватимо као комадиће некаквог чудесног мозаика, који када се склопи даје једну шарену и боемску слику живота човека који их је створио – напомиње Прашникар.

У Алимпићевом опусу рађа се и читав низ слика о нечем дубљем од градске свакодневице, о исконским мотивима, о немиру човека скученог између вишеспратница и саобраћајница. Опет, трећој групи слика, додаје критика, припада његова реинтерпретација религијских мотива, сликарство инспирисано промишљањима о религији, не као о нечему одвојеном од човека, строгом и хијерархијском, већ о божанском присуству у свему око нас и у нама.

– Не можемо говорити о одређеном „стилу” или „правцу” у коме је он стварао, јер би свако калупљење било страно и његовом духу и четкици. Александар Алимпић је стварао у стилу Алимпића. Живот, радост, неспутаност, ониричке визије, све то нам слике Александра Алимпића казују директно у лице, представљају нам, преносе путем универзалног језика сликарства – закључује историчар уметности Дамир Прашникар.