Назад, ка човеку

„Човек је једино биће на свету
које треба да буде човечно,
треба да буде оно што је битно
одређење његовог рода.”

Миладин Животић

Дуги низ година, а од 2000. нарочито, просветна политика у својој стратегији садржи тенденцију – елиминисања филозофије из средњих школа.

О томе сведоче и бројни документи из којих се може видети залагање Српског филозофског друштва, али и других „филозофских институција” да се филозофија као предмет очува у средњим школама и гимназијама. Под налетом извесних „европских стандарда”, како образлажу предлагачи школских програма, филозофија се третира као „предмет за одстрел” али поред ње у кризи је и целокупна „humaniora”.

Да подсетимо: на филозофским факултетима се као темељни предмет изучава и етика, а са тешким напорима Српско филозофско друштво једва је успело у томе да се и у медицинским школама задржи тај предмет који треба да предају филозофи. Данас, у општој помами не само за новцем него и јефтиних модела забаве, уживања, продукције фасцинација, очигледно је да се изгубио и темељни супстрат вредности: човек, тачније оно што чини његове одлике. И када је већ најављен позив да се у школама обрати пажња на извесне вредносне појмове, емпатија, на пример, подсетимо на то да постоји и аксиологија, као филозофска дисциплина која се бави светом вредности, а то значи не само врстама него и њиховим поретком, хијерархијом и свим оним што чини смисао света и живота уопште, а људског посебно.

Филозофе, који имају дуже радно искуство сигурно није зачудила чињеница да су образовни програми без филозофије регресија не само у информативном него у васпитном и културно-хуманистичком погледу, са далекосежним последицама. И док остале науке имају у виду исказе о чињеницама, аксиологија као филозофска дисциплина посматра исказе о вредностима, уноси један важан оријентир или „компас” у свету који нас окружује и кроз који се крећемо.

Важеће тенденције, макар оне долазиле и из европских институција, показују да се образовању данас наглашено прилази – идеолошки, некритички. У таквом виду губи се смисао темељних вредности и образовна политика се редукује тако да се заборавља на  основни вредносни ентитет – човек. Успут, има назнака да је програмско присуство образовних предмета условљено још и фактором лобирања, што значи да се нема у виду важност предмета као таквог, него неки други интереси. У таквом моделу где је и лобирање присутно, филозофи нису довољно моћни, а последице су по образовни систем народа – штетне.

Успут, слично стање се манифестује и у вези са предметом – логика, који се дуги низ година систематично елиминише из програма. Па ако је одлика човека да свет објашњава и разуме, како се критичка свест може формирати без логике? Може, али је то кретање у привиду, а не у истини, добро је једино за манипулацију и ропско стање али није за мислећег и слободног човека. Показује се, дакле, ако јефтино хоћете да духовно стерилишете народ, одузмите му само логику, аксиологију и језик, остало ће идеологија докрајчити. Зато је и последњи апел просветних власти Србије разумљив и добродошао. Но ако се у школске програме не врати филозофија, онда је ово само једна палијативна, а не системска и трајна мера оздрављења која је неопходна и народу и држави.

Aутор је доктор филозофских наука и председник Српског филозофског друштва