Nazad, ka čoveku

„Čovek je jedino biće na svetu
koje treba da bude čovečno,
treba da bude ono što je bitno
određenje njegovog roda.”

Miladin Životić

Dugi niz godina, a od 2000. naročito, prosvetna politika u svojoj strategiji sadrži tendenciju – eliminisanja filozofije iz srednjih škola.

O tome svedoče i brojni dokumenti iz kojih se može videti zalaganje Srpskog filozofskog društva, ali i drugih „filozofskih institucija” da se filozofija kao predmet očuva u srednjim školama i gimnazijama. Pod naletom izvesnih „evropskih standarda”, kako obrazlažu predlagači školskih programa, filozofija se tretira kao „predmet za odstrel” ali pored nje u krizi je i celokupna „humaniora”.

Da podsetimo: na filozofskim fakultetima se kao temeljni predmet izučava i etika, a sa teškim naporima Srpsko filozofsko društvo jedva je uspelo u tome da se i u medicinskim školama zadrži taj predmet koji treba da predaju filozofi. Danas, u opštoj pomami ne samo za novcem nego i jeftinih modela zabave, uživanja, produkcije fascinacija, očigledno je da se izgubio i temeljni supstrat vrednosti: čovek, tačnije ono što čini njegove odlike. I kada je već najavljen poziv da se u školama obrati pažnja na izvesne vrednosne pojmove, empatija, na primer, podsetimo na to da postoji i aksiologija, kao filozofska disciplina koja se bavi svetom vrednosti, a to znači ne samo vrstama nego i njihovim poretkom, hijerarhijom i svim onim što čini smisao sveta i života uopšte, a ljudskog posebno.

Filozofe, koji imaju duže radno iskustvo sigurno nije začudila činjenica da su obrazovni programi bez filozofije regresija ne samo u informativnom nego u vaspitnom i kulturno-humanističkom pogledu, sa dalekosežnim posledicama. I dok ostale nauke imaju u vidu iskaze o činjenicama, aksiologija kao filozofska disciplina posmatra iskaze o vrednostima, unosi jedan važan orijentir ili „kompas” u svetu koji nas okružuje i kroz koji se krećemo.

Važeće tendencije, makar one dolazile i iz evropskih institucija, pokazuju da se obrazovanju danas naglašeno prilazi – ideološki, nekritički. U takvom vidu gubi se smisao temeljnih vrednosti i obrazovna politika se redukuje tako da se zaboravlja na  osnovni vrednosni entitet – čovek. Usput, ima naznaka da je programsko prisustvo obrazovnih predmeta uslovljeno još i faktorom lobiranja, što znači da se nema u vidu važnost predmeta kao takvog, nego neki drugi interesi. U takvom modelu gde je i lobiranje prisutno, filozofi nisu dovoljno moćni, a posledice su po obrazovni sistem naroda – štetne.

Usput, slično stanje se manifestuje i u vezi sa predmetom – logika, koji se dugi niz godina sistematično eliminiše iz programa. Pa ako je odlika čoveka da svet objašnjava i razume, kako se kritička svest može formirati bez logike? Može, ali je to kretanje u prividu, a ne u istini, dobro je jedino za manipulaciju i ropsko stanje ali nije za mislećeg i slobodnog čoveka. Pokazuje se, dakle, ako jeftino hoćete da duhovno sterilišete narod, oduzmite mu samo logiku, aksiologiju i jezik, ostalo će ideologija dokrajčiti. Zato je i poslednji apel prosvetnih vlasti Srbije razumljiv i dobrodošao. No ako se u školske programe ne vrati filozofija, onda je ovo samo jedna palijativna, a ne sistemska i trajna mera ozdravljenja koja je neophodna i narodu i državi.

Autor je doktor filozofskih nauka i predsednik Srpskog filozofskog društva