Струја произведена лети може да се троши зими

Домаћинства која су постављањем соларних панела на своје куће или зграде хтели да троше само ону струју коју сами производе, осим трошка постављања ових сунчаних плоча морају да воде рачуна и где ће да складиштити електричну енергију. Реч је о оним количинама струје која се произведе током дана када сунца има највише, а домаћини и станари зграда су најчешће на послу па је и потрошња минимална.

Шта се дешава с том произведеном електричном енергијом, где се она депонује и да да ли може да се искористи онда када је потрошња већа а струје нема довољно?

Жељко Марковић, стручњак за енергетику и један од бивших директора у „Електропривреди Србије”, одговара да када је реч о купцима-произвођачима струје, они могу да уграђују батеријска постројења за складиштење електричне енергије чиме вишак произведене струје чувају за касније коришћење. Али, додаје, треба имати на уму да изградња соларне фотонапонске електране са додатком батеријског складишта поскупљује инвестицију.

– Стога, када говоримо о малим електранама од неколико киловата, вишак произведене струје се пласира у мрежу, а снабдевач се даље брине о тим вишковима. У таквим случајевима, за купца-произвођача, сама електрична мрежа постаје „виртуелна” батерија, где депонује своје вишкове у производњи, да би их касније, када му затреба, њих користио, и то без додатних трошкова у инвестицији. Ово је нарочито велика погодност за домаћинства која се греју на струју, која лети могу да произведу електричну енергију, а користите је зими. Оваква погодност је дата само купцима-произвођачима из категорије домаћинства – наводи Марковић.

Купци-произвођачи који су на комерцијалном снабдевању, такође могу да пласирају вишкове у мрежу у договору са својим снабдевачем, при чему њихов снабдевач откупљује ту енергију од њих, али по нешто нижој цени у односу на ону по којој их снабдева, јер снабдевач има одређене трошкове у вези са даљим пласманом тако откупљене електричне енергије.

Марковић напомиње да се вишкови могу сачувати конверзијом те струје у неки други вид енергије.

– Најчешће се то ради њеном конверзијом у хемијску (енергију хемијских веза) или потенцијалну енергију. У првом случају, струја се чува тако што се пуне батерије, док се претварање електричне у потенцијалну енергију обавља на тај начин што се та струја утроши на пумпање воде из речног тока у резервоар који се налази на висини (вештачко језеро). Потом се, када је потребно, та вода користи за производњу електричне енергије њеним испуштањем из тог резервоара преко турбина које погоне електричне генераторе, што је пример рада реверзибилне хидроелектране (РХЕ), каква је рецимо РХЕ „Бајина Башта” – закључује Марковић.