„Борци” за људска права не виде терор Приштине

Говор кинеског председника Си Ђинпинга у Урумчију, главном граду кинеске провинције Синђанг, био је повод западним активистима за људска права да, још једном, изразе забринутост због кршења људских права тамошњег већинског живља – Ујгура. Свакодневни терор приштинских власти над Србима на Косову и Метохији, од хапшења без разлога до упуцавања, чак и деце, ови „борци” нити виде, нити их брине. Виде, међутим, као и њихове земље, „све веће кинеске инвестиције у Србији”, па брину због „кинеског утицаја”.

У нашој земљи сасвим сигурно нема много оних који знају ко су Ујгури, а читаво знање би им, вероватно, стало у једну реченицу, запамћену из западних медија, да су то људи муслиманске вероисповести којима Пекинг крши људска права. Шта је то рекао кинески председник што је забринуло активисте за људска права? Позвао је званичнике те области да уложе веће напоре у ограничавању илегалних верских активности и казао да је потребно комбиновати борбу против тероризма и сецесионизма с регулисаним напорима за одржавање стабилности. Рекао је и да је економски развој кључ за друштвену стабилност овог региона и да треба подстицати примену технолошких иновација, модернизацију пољопривреде, изградњу већег броја соларних паркова и ширење туризма. Активистима за људска права ово је политика чији циљ је разводњавање етничког идентитета Ујгура.

Западним медијима су права Ујгура веома важна тема, баш као и организацијама за заштиту људских права, које реагују и на говор кинеског председника, али ниједна од њих не види и не реагује на, између осталог, физички терор приштинских власти према Србима на Косову и Метохији. Ни то што је припадник такозваних косовских безбедносних снага пуцао и ранио српску децу у Штрпцу зато што су носила бадњак, није забринуло заштитнике људских права, да не помињемо хапшење сваког Србина који се „осили” да затражи своју узурпирану имовину. Зашто су, пре свега западноевропски медији и борци за људска права, толико незаинтересовани за терор над народом из такорећи њиховог комшилука, а пуни бриге за права Ујгура у далекој им Кини, за нас је питање на које тешко можемо наћи неки разуман одговор. Међутим, на Западу има оних који знају одговор зашто су права Ујгура толико важно и тамошњим политичарима и борцима за људска права и њиховим медијима.

Професор економије на Универзитету у Бремену Волфрам Елзнер написао је књигу „Кинески век (рађање нове светске велесиле)”, која је објављена и код нас, где је детаљно анализирао шта се догађа у Кини и како се о тој земљи пише у западним медијима. Један део посвећен је баш правима Ујгура. Ми из ове књиге можемо, ако имамо икакве сумње, да схватимо како функционишу западни медији, али и, мада ми нисмо тема, како се ствара лоша слика о некој земљи, колико год је чињенице демантовале.

Елзнер пише да га Кина није много занимала и да је о њој знао оно што пишу немачки медији, а заинтересовао се тек кад је 2009. прочитао књигу „Писмо оданде”, немачког писца и сатиричара Кристијана Шмита, који живи у Кини. Наводи да му је та књига приказала „озбиљан и прецизан одраз наше сопствене измештене перцепције света и потпуно лажно извештавање наших ’државних’ и идеолошки обојених медија о Кини”. Елзнер пише да је, после ове књиге, пожелео да упозна Кину, отада је много пута био у тој земљи, путовао по њој и наставио да прати извештавање западних медија, где су, како каже, угрожени Ујгури омиљена тема, настала на „спину Даме Геј Макдугал, која је неовлашћено спиновала причу у име Уједињених нација, а једнозначно је позната као актерка вашингтонске администрације”.

Према писању Елзнера, „Уједињене нације хвале и 2020. године кинеску политику у вези с мањинским и верским правима, између осталог, и због Ујгура”. Наводи: „УН редовно обилазе Синђанг и посећују „логоре”, које заправо препознају као образовне центре. То чине са многобројним званичницима разних земаља, пре свега са онима које имају проблем с исламским екстремизмом, за разлику од немачких политичара који више воле да необуздано критикују, а да се лично нису уверили у чињенично стање. Приговор из канцеларије високог комесара за људска права при УН да ниједно званично тело УН никада није исказало такве оптужбе против Кине (о наводним интернистичким логорима за Ујгуре), као и да „сазнања” Геј Макдугал нису званично пријављена комисији никада није објављен у западним медијима. Овај званичан став УН се већ три године у западним медијима игнорише, табуизира и цензурише. У УН постоји ипак један званичан документ, и то о информативном путовању дипломата УН, званичника, представника међународних организација и новинара у Синђангу.

У извештају пише: „Оно што су учесници овог информативног путовања у Синђангу видели и чули у потпуној је супротности с оним о чему извештавају западни медији. Вишеструки и дугогодишњи крвави напади ујгурских исламистичких терориста у Синђангу и другим деловима Кине окончани су од 2017. године. У Синђангу се сада више ставља акценат на професионално оспособљавање и образовање становништва, изграђивање инфраструктуре и развој уместо на крвави терор фундаменталиста средњевековног типа. Узгред, од 2001. године велики број ових ујгурских џихадиста налазио се и још се налази у многим тајним затворима у Америци и у другим земљама света, о чему је известио и Викиликс.”

Како пише Елзнер, „у Немачкој се новинска кућа ТАЗ окушала у извештавању о Ујгурима, пошто има дописника кинеског порекла Феликса Лија, а за њега је Синђанг изненада био мртав, према Лију „гробна тишина” је изненада завладала у „великом казненом логору” Синђангу, и то упркос томе што се тамо свашта догађа због Новог пута свиле. Али, наводи Елзнер, ТАЗ објављује да је сваки десети становник био у „логору за преваспитање”, позивајући се на извештај неке америчке комисије, пошто Ли није пронашао логоре, па није могао да направи аутентичан извештај. Елзнер додаје: „Али такве ситнице нису битне кад прича звучи тако уверљиво. Организација Амнести интернешенел је изјавила да су логори ’невидљиви’, званичници УН нису успели да пронађу ни те ’невидљиве логоре’”.

Елзнер констатује: „Таласи огорчења у западним медијима избацују на површину новинарство које прави грубе грешке. Не смета што се нека вест убрзо по објављивању разоткрије као лажна јер се примењује знање старих Грка и Римљана – Само дрско клеветај, нешто увек остане.” ТАЗ је недавно ово „знање старих Грка” применио и на Србију, обрушивши се на западне политичаре што кажњава такозвано Косово, а не Србију, која је, по њима, једини кривац за све што се дешава и у њеној јужној покрајини и у региону. Што се тиче Амнести интернешенела, који види „невидљиве логоре” у Кини, потпуно је слеп на јасно и врло видљиво насиље над Србима на КиМ.

„Шпигл” о Кини и Србији

Волфрам Елзнер у својој књизи наводи да се „Шпигл” „нарочито истиче као највећи критичар Кине, са оскудним тачним информацијама, лењ и једностран у истраживању, али зато утолико јачи у креирању мишљења и сентимента, надмен, евроцентричан и апсолутистички настројен по питању вредности: ’Ми – добри! Они – лоши!’”. Елзнер истиче: „У ’Шпиглу’ је западни свет интактан, а изазивачи поретка (Кина) могу природно само да буду диктатуре најгоре врсте.” Наводи и да је немачки писац Кристијан Шмит, који живи у Кини, „разбио ’Шпиглово’ извештавање још много пре него што је јавно обелодањен ’Клас Релоцијус модел извештавања у Шипглу’”.

Читалац ове Елзнерове књиге у Србији добро познаје „Клас Релоцијус модел извештавања у Шпиглу”, будући да је Релоцијусово извештавање о збивањима на Космету скупо коштало нашу земљу. То је човек који је, између осталог, писао како Срби на фудбалском стадиону у Приштини држе Албанце, да их тамо убијају и са њиховим главама играју фудбал. То што је било новинара који су хтели да оду на стадион и увере се да је тамо трава нетакнута и да је Релоцијус лагао, неки су, у Француској, то и објавили, није било важно. Релоцијус је наставио да блати Србију и Србе, а признао је да је све измислио кад је разоткривен на сасвим другој причи о другој земљи. Добио је отказ, али „Шпигл” се није чак ни извинио Србији за све његове лажи.

„Шпигл”, како наводи Елзнер, овај „Релоцијус модел” примењује на Кини, а ми имамо прилике да се уверимо да га и даље примењује и на Србију. Тако смо, почетком августа, имали прилику да видимо текст Валтера Мајера „Луткар из Београда”, посвећен „аутократском председнику Александру Вучићу”. У том тексту ћемо видети и део о Србима с КиМ, онима које Куртијев режим пребија, на које пуца, отима им имовину, а чим се супротстави отимачини бива ухапшен са оптужницом за ратне злочине. Наравно да Мајер овај терор не помиње, али пише о Србима као о насилницима, који нападају Кфор и истиче: „Кад год је под унутрашњим политичким притиском, Вучић као да пушта са узице насилне присталице на северу Косова, већински насељеним Србима.”

Нови пут свиле и џихадизам

Елзнер пише да „извесне ујгурске сепаратистичке тежње постоје још од формирања НР Кине”, да „крвави траг ујгурских џихадиста иде не само у Синђанугу и Пекингу, него води кроз Централну Азију, Авганистан, све до Сирије и Индонезије, где су учествовали у исламистичким терористичким акцијама”. Додаје: „После делимичног пораза џихадизма у Сирији , ’ратно искусни’ ујгурски џихадисти су се организовано вратили у Синђанг, како би тамо наставили да раде на отцепљењу ове области од Кине и како би саботирали Нови пут свиле, чија једна од главних жила води кроз ујгурски главни град Урумчи. Упада у очи та чудновата, неизречена и прикривена симпатија западних медија према исламском тероризму, који упадљиво не изражавају никакву осуду терора као и знатне штете коју је нанео било људима, било инфраструктури. Светски познат је, примера ради, погром Хан Кинеза у Урумчију у јулу 2009. године, током кога су линчоване 134 жртве! Кинеске власти су тај из Централне Азије импортован тероризам напокон обуздале и уложиле значајна средства у образовање, инфраструктуру и развој Синђанга, спречавајући тако тероризам у последње три године. Међутим, западним медијима није била вредна ни минут правог истраживачког новинарства да сазнају како је дошло до смиривања ситуације, него су у томе нашли повод за до сада још невиђену непријатељску кампању. Кад је реч о глобалној логици која стоји иза свега тога, на крају испада да се очигледно ради о подривању Кине, која представља економског и системског противника у успону.”