Франкенова дилема

Окружни суд у Хагу је прошле седмице установио да држава Холандија не може бити одговорна за понашање холандског батаљона у Сребреници у јулу 1995, одбацивши приватну тужбу коју су Хасан Нухановић и породица Мустафић поднијели још 2002. Као преводилац у холандском батаљону, Хасан Нухановић је 11. јула 1995. смио остати у бази холандског батаљона у Поточарима, када су припадници Војске РС почели одвајати мушкарце и дјечаке од жена. Командант холандског батаљона је одбио ставити Нухановићевог брата и оца на листу људи који смију остати у бази. У масакру у Сребреници изгубио је оца, брата и мајку.

ДАНИ: У медијима се појавио дио образложења пресуде, у којем се каже да Холандија не може преузети одговорност за „пропусте припадника Dutchbata у саставу снага УН у Сребреници у љето 1995”.

НУХАНОВИЋ: Док је судија читао резиме, неколико пута је поновио фразу под заставом УН, као и да су снаге Холандије, у оквиру мандата УН у БиХ, дјеловале у саставу УН. Но, у моменту кад су Холанђани моју породицу и још 5.000 људи истјерали из базе, на највишој згради фабрике акумулатора, односно базе Унпрофора, вијориле су се двије заставе: УН и Холандије. Видио сам својим очима. У пресуди се спомиње и пасивност холандске војске, што је постала опћеприхваћена терминологија у Холандији.

ДАНИ: Ви сте Холандију тужили управо за активно дјеловање, а не за пасивност. Можете ли то мало појаснити?

НУХАНОВИЋ: Холандски батаљон је 11. јула био једина наоружана војна формација у Поточарима. Чин изручења моје породице од стране холандских војника одиграо се пред мојим очима, на капији базе. По мом мишљењу, они су кривично одговорни као саучесници у ратном злочину. De facto, холандски батаљон је активно контролирао ситуацију. Они су донијели одлуку да људе истјерају из базе и да их предају у руке српским снагама.

ДАНИ: Адвокати одбране су покушавали доказати да команда Dutchbata није могла знати шта ће се догодити с избјеглицама.

НУХАНОВИЋ: Да, али су они то индиректно признали. Ми смо као свједоке извели холандског министра одбране, команданта војске, припаднике батаљона. Они су признали да су знали да су људи већ прије изручења убијани у Поточарима на лицу мјеста. У пресуди се каже да избјеглице нису својом вољом изашле из базе, али се оставља отворено питање ко је људе истјерао из базе, тако да се из пресуде може схватити да су то учинили Срби. То апсолутно није тачно.

ДАНИ: Холандски батаљон је био у саставу Уједињених нација, које сте Ви у својој књизи „Под заставом УН” означили као праве кривце. Зар није онда New York требао бити адреса за тужбу?

НУХАНОВИЋ: Пресуда Окружног суда у Хагу оставља могућност да је дошло до кршења неких људских права, али и ако јест – држава Холандија не може бити та која се терети него УН. Али, Суд је два мјесеца раније донио одлуку да се УН не може тужити на том суду. Дакле, Холандија није одговорна, а УН не можете тужити! Немам дилеме, кривци су и УН, и НАТО, и Холандија, па и ЕУ, коју је заступао Carl Bildt. НАТО снаге су требале одвраћати нападаче, а у резолуцији стоји да снаге Унпрофора на терену имају на располагању зрачне снаге НАТО-а, који је индиректно био гарант да ће Сребреница бити заштићена. НАТО је обуставио зрачни удар у моменту када је министар одбране Холандије телефонирао у НАТО базу у Авијану и тражио да се зрачни напади обуставе јер је Младић наводно рекао да ће убити оних 30 холандских војника, који су били у рукама српске војске. Суштина је да је холандски министар одбране у том тренутку пресјекао ланац командирања НАТО-а. Наши правници су то покушавали и доказати.

ДАНИ: Колико је Thom Karremans заиста могао контролирати ситуацију након оног мучног састанка с Младићем?

НУХАНОВИЋ: Karremansova улога се завршава дан након пада Сребренице, када се вратио с другог или трећег састанка с Младићем. Он се након тога затворио у своју канцеларију, рекао је да има прољев и више није излазио. Од тог момента говоримо о одговорности мајора Роберта Франкена, који је потом доносио одлуке. Холандски батаљон је могао, у тренутку кад Срби стижу у Поточаре из правца Сребренице и Братунца и мијешају се с избјеглицама, у базу смјестити свих 25.000 избјеглица. Пустили су само 5.000 људи.

ДАНИ: Ваш правни тим није успио доказати да су холандски официри знали шта ће се догодити ако се ВРС дочепа избјеглица?

НУХАНОВИЋ: Холанђани су дошли у Сребреницу у фебруару 1994, дакле у вријеме када у срцу Холандије већ постоји Трибунал и када је већ била подигнута оптужница против Драгана Николића Јенкија, за логор у Сушици, у Власеници, гдје је било смјештено и средиште Дринског корпуса, који је напао Сребреницу. Франкен је на суду рекао како је морао одлучити да мушкарце, знајући да ће бити убијени, ипак изручи Младићу, како овај не би поубијао жене и дјецу. И то назива дилемом. То се у Холандији популарно зове Франкенова дилема. Но, ја се питам: ако они нису знали колико су српске снаге биле спремне починити злочин, одакле им уопће идеја да ће побити жене и дјецу? Друго је посриједи: они једноставно нису хтјели да вуку терет од 5.000 људи који би успоравали њихову евакуацију. Једна паралела је битна у цијелој причи: три седмице након Сребренице дешава се Книн, у којем се понавља сличан сценариј: 800 Срба бјежи у канадску базу у Книну, коју хрватска војска опкољава. Двојица канадских командујућих официра – Andrew Leslie и Alain Forand – пуштају све избјеглице у своју базу. Хрвати су тражили да им се изруче сви мушкарци, али Канађани то нису дозволили. Форанд је чак издао наређење свим припадницима Унпрофора у бази да ниједан Србин не смије без његовог наређења напустити базу. Дакле, то је одлука за 180 степени другачија од Karremansove. Плус, канадски батаљон није имао појма о томе шта се десило у Сребреници јер су ту информацију Холанђани крили.