Оживљена најстарија индијска легенда

Најстарија индијска легенда о шаху говори о виспрености сиромашног сељака на двору богаташа. Не само о умећу да измисли игру која ће трајати много дуже од миленијума, већ и о вешто затраженој награди за своје откриће, увијеној у наивну причу о додавању двоструко више зрна жита на свако наредно од укупно 64 поља. Зрно по зрно и геометријска прогресија постаје лекција за доконог владара жељног нове забаве, јер толико жита нема ни у Индији, ни на целој планети.

Чекала је Индија много столећа да се врхунски шах врати у постојбину, коју у разним теоријама дели са Персијом и Кином, дочекала је у 20. веку усамљеног јунака Султана Кана, а тек крајем 80-их и првог велемајстора. И не било каквог. Од доласка петоструког светског првака Вишванатана Ананда, број носилаца највиших титула у Индији почео је да се увеличава геометријском прогресијом, као у легенди. Сада су то у просеку по двојица нових велемајстора сваке године.

Као и Кинезима, који су од почетка деведесетих до ове године успели да комплетирају све светске титуле у мушкој и женској конкуренцији, Индијцима је дуго недостајало по нешто да се наметну као апсолутна велесила. Пре свега, нису имали иза себе моћну федерацију као Кина, а немају је ни сада, иако постепено напредује. Затим, многи индијски таленти су никли у сиромаштву, из којег дуго не може да се нађе излаз.

Први искорак су начинили у годинама ковида, када су сиромашнији радили на себи више од имућних. На врху таласа, издвојила су се тројица јуниора, Домараџу Гукеш, Арџун Еригајси и Рамешбабу Прагнананда, па се затим смењивали у узлетима, али заједно јачали. Гукеш је већ међу десеторицом најбољих на свету, а Прагнананда је нагло изронио из сенке на Светском купу у Бакуу, када је елиминисао другог и трећег на свету, Карауану и Накамуру, а против недостижног Карлсена поклекао тек у доигравању финала.

Затим је Праг, како га на Западу сви зову да не би ломили језик, наставио серију успеха у Диселдорфу, на Екипном првенству света у убрзаном шаху. Када се вратио у родни Ченај, одакле је и његов велики учитељ Ананд, дочекан је краљевски, шетњом градом у отвореном аутомобилу, да би му новинари пришли што ближе.

А, тај је дечак био најсиромашнији од свих. Растао је са оцем физичким радником, који је због повреде остао без посла. У шаху не би остао да га није подржао и даље анонимни грађевински предузимач. И њега и његову сестру Вајшали, данас репрезентативку Индије.

У Бакуу му је највећа подршка била мајка, делећи са њим сваки тренутак радости која ју је преплављивала. Стара легенда о виспреном сиромашку заживела је најлепшим сјајем.

У Индији се шах и даље игра и подржава срцем. Непознати дародавци омогућили су да са горе поменутим јуниорима, у време када су имали по 10-12 година, раде Крамник и Гељфанд. Нико им није нудио куле и градове, само рад и знање.

На другом крају света, Запад се досађује и тражи од шаха забаву брзопотезног спектакла. Фабијано Каруана је недавно изјавио да је ниво класичног шаха у светском врху осетно пао код свих оних који су доскора били претплаћени на супертурнире. Магнус Карлсен је управо окончао судски спор са Хансом Ниманом, који је тражио огромну одштету због инсинуације светског првака да је Американац варао у току игре. У том поравнању нико није потпуно чист: ни богата платформа Чес ком, која је позвала Нимана да се врати, ни Карлсен, са изјавом да убудуће неће избегавати партије са Ниманом. Наравно – ни овај последњи.

На Истоку се наставља успон, на Западу постепена деградација класичних вредности древне игре. Шта год да буде исход, шах наставља да живи, селећи се са једног на други крај света, без заустављања.