Посртања у празнини

Била сам само време које пролази кроз мене.

Ани Ерно,
„Једноставна страст”

Изданци нелажиране демократије настају током диктатура. Међутим када тиранија једном буде премошћена, владавина народа неретко почиње да се квари цртама новог, већинског тлачења. Као да су освојене слободе и права данашњег човека и даље несразмерне сили, новцу и утицају моћника.

Ауторитарност, популизам, примитивни материјализам, неукус и затрпавање грађана непровереним информацијама умногоме су „узели су под своје” истину, духовност и душевни људски мир. Па докле год колективизам, пука квантитативност и аморфни „народ” буду имали примат над индивидуалношћу, истинским квалитетом и грађанином, светом ће владати манипулатори. Било они под рефлекторима, било они у дубокој сенци. Притом, сводити правну државу и парламентаризам на процедуру без утканих вредности правде, моралности и разумности, представља баналност и трошну фасаду. С претходним у вези, највећи издајник своје домовине је онај који у име наводног патриотизма негује обмане о њој и њеној историји.

Наш „избор” између Запада и Истока? Зависи шта се на обе те стране гледа и примети, односно хоће да види – и са којом сврхом. Мир, уравнотежен привредни развој лишен сиве економије, поштено изабрана и одговорна власт, легитимни правни поредак са независним судством и слободним медијима, недискриминација и оштро кажњавање сваког говора мржње, бескомпромисна борба против корупције и другог криминала, одсуство монопола, као и добросуседски односи и регионална сарадња – постулати здравог друштва и пристојне државе. Препреке томе су, поред осталог, већинска људска затуцаност, незнање, беда и самоцензура, затвореност и отуђеност, национализам и шовинизам. Притом, вера и црква имају сопствену мисију која не би смела да буде ретроградна, да потхрањује страх и овоземаљску ограниченост човека. Бог се може схватити и као сâм даровани нам живот са свим својим и његовим недокучивим тајнама; можда је баш љубав у најширем смислу најјачи доказ да Бог постоји. Она је, насупрот мржњи, компонента толеранције, човечности.

Крај августа је најпогоднији период да започнемо са полагањем рачуна пред собом, у друштвеном, породичном и појединачном огледалу. Код тога интереси нису а приори прокажена категорија. Они су неизбежна сурова, односно мање или више суптилна збиља без сувишних емоција. Док површност множине људи показује дубину њиховог животног бесмисла. Њихово бивствовање се данас у много чему утапа у ништавило.

Визионарски узев, шта би у постојећем контексту било главно србијанско упориште? Западна Европа је знатно изгубила своју харизму и кохезију. Словенски шарм и солидарност прете да се преобразе у своју супротност. Традицијски неупоредива и историјски далека, Америка последњих деценија није према нама срдачно настројена. Економски „бум” пријатељске Кине може да нам буде само делимичан, једностран ослонац. Властити славни корени су нам добрано загађени или почупани. Треба их освежити, обновити, коров почупати. У различитим тумачењима, прошлост се исказује варљивом. Ведра будућност – неизвесна? Док садашњост пребрзо промиче, остаје нам као могући спас хитно окретање себи без митова и заваравања. У смеру развијања културе и образовања, делатног отрежњења и доследног раскринкавања свих и свачијих непочинстава.

И природа нас жестоко метеоролошки и сеизмолошки опомиње, као да нам се глобално свети. За све оно што је од људске расе накарадно створено, што је њеним атацима поремећено, уништено.

Из окружујућег и надирућег мора неправа, тешко је неоштећен изаћи, поготово сув и неслан: тада прâви пут редовно није и правни. Политичка чорба захтева примерену слојевиту кутлачу у лонцу – па и по много чијој глави – и кашику у тањиру а не правну виљушку! Ризик сносимо сами: опасност од повреда или глади због употребе погрешних алата је осетна. Следећи апсурд: у држави где се устав не поштује, тешко је говорити о неуставним законима! А сваки лекс индивидуалис и лекс специјалис противурече једнакоправности и правној сигурности. Правно насиље је дугорочно штетније од оног физичког, такође апсолутно недопустивог. Парадокс: ако бисмо били без устава или га само овлаш „службеним лишћем” покривали – чинило би се да га и власт и грађани тобоже поштују; аномија би била пред вратима, ако већ и није! При чему неуставност устава значи да је унутар себе противуречан или/и да његове регуле нису у складу са логиком социјалних токова и стањем на терену. А да ли је реална, стабилна и модерна – цивилизацијска уставност, србијански достижна? Многа искуства показују да је устав као крунски правни акт редовно слабији од политичког факта на чијој је подлози настао. Па ко отровним чином, гестом или речју задре у суштину права – поништава је, неповратно разграђује. Стога, не од скора и не само у Србији, приспети до праведног права и истине теже је него пинцетом узети орах из неотворене конзерве. Закључак по којем се једина истина своди на (узалудно?) непрестано трагање за њом – класична је апорија света у којем живимо. Уз тô, као да је наднационално право устукнуло пред ратним авионима, тенковима и топовима који сеју смрт и крв. Да ли је на помолу прерасподела утицаја водећих међународних фактора и нове стратешке поделе? Да ли је баш тô смисао бесмисла које се већ месецима одвија пред нашим очима.

Заједно са обичајима и светосавском филозофијом, језик је срж нашег националног бића. Под условом да га не држимо за зубима. И да прионемо на овдашње ренесансно просветитељство – дозирано осавремењено, европеизирано – полазећи од елитних историјских узора: напора и достигнућа Растка Немањића, Вука Караџића, Доситеја Обрадовића, Кнеза Михаила, Његоша све до Дејана Медаковића и њему сродних подвижника.

Само су интелектуално стваралаштво, аутентична уметност и наука доиста слободне, неуништиве. Потичући из мотриочеве душе, и срећа би се, не само лепота, каткад могла наћи у његовим очима пажљиво усмереним ка одабраном; она би се могла родити посебно и у нечијем сусретнутом погледу. С друге стране, пошто је лепота у хармоничности пропорција, у светлости, облику, боји и мирису, сва је прилика да ово са чиме се годинама суочавамо драстично од тога одудара.

Све у свему, изгледа да свет никада није био оно за шта смо га сматрали, нити ће икад бити онакав какав бона фиде прижељкујемо. Не би ваљало да смрт буде једини накнадни доказ да смо трајали. Иако је безмало све у животу прецењено. Нарочито сам покушај разнородних вредновања. Неки су изабрали да „умиру” више пута у заблуди да ће тако живети дуже.

„Оно за шта смо мислили да је нормално то није било. Оно за шта смо веровали да је вечно било је привремено. Оно што смо сматрали чврстим било је крхко... Лепота је једино сигурно уточиште.„ (Фредерик Бегбеде, „Брана на Атлантику”)

Професор Правног факултета Универзитета у Београду