Зашто на протестима постоје забрањене теме

Протести „Србија против насиља” у Београду иду ка одумирању, јер је на улицама мали број људи, махом страначких активиста, што сведочи да грађани нису одушевљени понашањем и ставовима овог дела опозиције. Да би спречили да ова окупљања доживе судбину протеста „Један од пет милиона”, лидери проевропских парламентарних странака најавили су бројне акције, од којих је једна и блокада рада Скупштине Србије, чији је почетак најављен за данас.

Народни посланик Народне странке Синиша Ковачевић је на свом икс профилу (на бившем „Твитеру”) отворено написао да лидери дела опозиције не знају шта ће с протестима. „Појма немају шта с протестима, како, ни куда да их воде, ни шта с њима. Аман, реците: Не умемо, без идеје смо. У петак не знамо шта у суботу. Отежемо и вуновлачаримо, без става и плана, знања и храбрости. А прија им да као они као контролишу ситуацију. Као. Без идеја, м.да и одговорности”, није штедео критике Ковачевић.

Иза протеста „Србија против насиља” стоје опозиционе парламентарне групе Уједињени, Народна странка, Демократска странка, Заједно и Зелено-леви фронт. Да у редовима овог дела опозиције влада поприлична какофонија и да никоме није јасно какве потезе треба да повуку, сведоче и опречни ставови двојице политичких представника протеста и народних посланика – Александра Јовановића Ћуте и Зорана Лутовца.

Тако је лидер Еколошког устанка Александар Јовановић Ћута рекао да се залаже за блокаду републичког парламента и за „Политику” навео да у оваквим околностима „скупштина не треба да ради”. „Зашто не треба да ради? Зато што је то место где се доносе наручени закони који су против интереса грађана Србије. Доста смо се вртели по улицама, четири месеца и морамо да кренемо у конкретну акцију. Зато и предлажем да блокирамо рад оваквог парламента и да тражимо ванредне парламентарне и београдске изборе. Морамо народу да покажемо да то зависи од нас, а не од добре воље Вучића”, каже Јовановић. С друге стране, председник Демократске странке Зоран Лутовац наводи да не би желео да јавно коментарише личне ставове колега опозиционих посланика, који, како истиче, нису договорени и усвојени на заједничком састанку опозиционих посланичких клубова.

Након два масакра с почетка маја, десетине хиљада грађана окупљале су се на протестима „Србија против насиља”, које су организатори описивали као најмасовније од рушења Милошевића. После почетног ентузијазма, протести су ушли у потпуно стерилну фазу. На улицама се налази све мањи број људи, а озбиљно се „одржавају” још само на телевизијама Н1 и Нова С. Организатори протеста покушавају неком идеалном рутом за шетњу или блокадом „идеалне” саобраћајнице да поново пробуде интересовање грађана и на тај начин поново омасове протесте. Али, последњи протест, у суботу у Београду, показао је да ће то веома тешко ићи. Напросто, постаје све јасније да нису само летњи распуст и одлазак људи на годишњи одмор узроци осетно мањег броја грађана на улицама.

Организатори воде рачуна да се на протестима случајно не помену најозбиљније државне и националне теме, као што је положај Срба на Косову или најављено антидејтонско одузимање имовине Републици Српској, и на основу тога бирају говорнике на скупу. Ако је о тим темама забрањено говорити на протестима, зашто се они одржавају? Помало је инфантилно што политичари који организују протесте нуде као алтернативу једино паролу: „Уа Вучић”. То је мантра која дословно не значи ништа, осим тога да људи који је заговарају беже од политике и проблема. Као да у ствари и не желе да преузму власт, односно одговорност у Србији, и понуде решења. Стиче се утисак да је њихов циљ да се позиционирају унутар опозиционих редова и да имају загарантоване минуте на Н1 и Новој С.

Социолог Владимир Вулетић истиче да му се чини да су организатори на муци јер им је јасно да протести јењавају и сада би хтели да нађу излазну стратегију. За „Политику” каже да та излазна стратегија подразумева да се почетни потенцијал који су протести имали, у смислу оживљавања опозиционог деловања, не изгуби у потпуности. „Сада се траже различита решења. Неки су за то да се радикализује, али је јако тешко нешто вештачки радикализовати ако не постоји никакав реалан подстицај. Други би да се то заврши неко врстом симболичног добитка који сада води до тражења ванредних избора, што је куцање на отворена врата, јер су они већ најављени”, каже Вулетић. Додаје да изгледа да у том блоку партија које организују протесте постоји једна дубинска подела кад је реч о томе шта је смисао и циљ протеста. Да ли је то рушење власти на улици, у шта мало ко верује, јер никада није ни било критичне масе за тако нешто.

„Постоји та идеја за слабљењем власти где би уз формирање једног политичког блока који би могао да изађе на изборе и да тамо постигне неки бољи резултат. Стално постоји та тензија у оквиру политичке групе која организује протесте, али оно шта би организатори морали да имају у виду је она народна пословица да ’запевају и за појас задену’. Зна се када се треба на неки начин повући и разумети да је тај пик који су протести имали прошао, упркос заваравању да протести јењавају због годишњих одмора. Суштински, протести су слабили кад се видело да не дају резултате јер нема јасног циља”, истиче Владимир Вулетић.

Људи су престали да долазе на протесте не зато што нису критични према власти СНС-а, него зато што заиста не виде политичку артикулацију људи који то организују. Од борбе против насиља, данас се све чешће у овим политичким круговима говори да је циљ протеста да две телевизије добију националне фреквенције. С таквим идејама је немогуће победити Вучића. Поготово с овим бесплодним и досадним протестима који више немају суштину. Немачки истраживач страха Борвин Банделов поставио је после нуклеарне хаварије у Фукушими теорију о „четири седмице панике” након трауматичних догађаја који грабе сву пажњу медија. Четири седмице, толико отприлике траје осећај ванредности и вишка адреналина који се може претворити у енергију улице. У те четири седмице протести су достигли врхунац. Овај део опозиције заборавио је и на то да једна тема не може дуго да буде главна, јер се у међувремену наставио живот, па су друге теме дошле на насловне стране новина.

Да су организатори протеста били мало мудрији, прихватили би Вучићев позив на разговор и вероватно би се дошло до компромиса који би највероватније довео до промена у РЕМ-у и парламентарних избора у септембру или октобру. Уместо тога, кренули су на све или ништа и сада кад су остали кратких рукава, попут шахисте који је прокоцкао добру позицију, вуку потезе у цајтноту и греше. Поготово што су неки мислили да оваква опозиција може с Вучићем да одигра на све или ништа и да га победи. Грдно су се преварили. Преценили су себе и потценили Вучића, јер нису схватили да је бивши лидер СНС-а политички ветеран који је из својих политичких пораза извлачио поуке и бивао јачи. Енергија и мешавина туге и беса имају рок трајања, што се лепо видело током последњих неколико таласа протеста. Кад се људима учини да шетња постаје празни и досадни ритуал, онда радије одлазе да за свој грош шетају савским или земунским кејом или да време проведу на Ади Циганлији.

Крстић: У скупштину једва ушли, сад би да је блокирају

Маркетиншки стручњак Небојша Крстић каже да су протести „против насиља” највећа злоупотреба једне трагедије откако постоји вишестраначје у свету. За наш лист наводи да се у земљама развијене демократије малтене свакодневно дешавају масовна убиства, у Америци их је само од почетка ове године било више стотина и никад никоме није пало напамет да то користи у политиче сврхе, а још мање за постизање неког бизнис циља. Оно што се никад није десило ни у западном, ни у источном свету, дешава се у Србији.

„Неко ће рећи да је то зато што су домаћи лидери потпуно некомпетентни за свој посао, али ствар није тако једноставна. Наиме, наши опозициони лидери јесу некомпетентни, али је степен њихове некомпетенције толики да ни лешинарење на трагедији деце не би успели сами да смисле. Не знам да ли је ово срећна или несрећна околност. Није опозиција покренула ’спонтане грађанске протесте против насиља’. А још мање су то учинили грађани, и то се никако није десило спонтано. Протесте су покренули и организовали такозвани независни медији и они им већ месецима дају вештачко дисање и не дозвољавају да се прекину иако се на њима окупи једва стотинак људи”, наводи Крстић. Разлог за све то је једноставан и нема никакве везе с децом и њиховом заштитом и, како наводи Крстић, организатори то чак више и не крију.

„Врло отворено тврде да је најважнији политички захтев који су протести изнедрили, по ’мишљењу грађана’, мада се не зна ни којих грађана, ни ко их је питао за мишљење, добијање националне фреквенције за једну од две Шолакове телевизије. Опозициони лидери су, у ствари, марионете које треба да обезбеде овај бизнис интерес, иначе их неће бити на ’независним медијима’, а на ’режимске’ одавно не иду, јер бих ти исти ’независни’ прогласили за издајнике опозиције. И то је зачарани круг у којем неки опозиционари вредно испуњавају своје обавезе, мамузају мртвог коња и посежу чак и за најидиотскијим идејама, каква је блокада скупштине, у коју су једва ушли чак и уз умањени цензус и у којој не знају шта ће са собом, сем да праве инциденте”, оцењује Крстић и наводи да ће се мучење грађана наставити све док власник ТВ Н1 не схвати да неће добити ништа.