Zašto na protestima postoje zabranjene teme

Protesti „Srbija protiv nasilja” u Beogradu idu ka odumiranju, jer je na ulicama mali broj ljudi, mahom stranačkih aktivista, što svedoči da građani nisu oduševljeni ponašanjem i stavovima ovog dela opozicije. Da bi sprečili da ova okupljanja dožive sudbinu protesta „Jedan od pet miliona”, lideri proevropskih parlamentarnih stranaka najavili su brojne akcije, od kojih je jedna i blokada rada Skupštine Srbije, čiji je početak najavljen za danas.

Narodni poslanik Narodne stranke Siniša Kovačević je na svom iks profilu (na bivšem „Tviteru”) otvoreno napisao da lideri dela opozicije ne znaju šta će s protestima. „Pojma nemaju šta s protestima, kako, ni kuda da ih vode, ni šta s njima. Aman, recite: Ne umemo, bez ideje smo. U petak ne znamo šta u subotu. Otežemo i vunovlačarimo, bez stava i plana, znanja i hrabrosti. A prija im da kao oni kao kontrolišu situaciju. Kao. Bez ideja, m.da i odgovornosti”, nije štedeo kritike Kovačević.

Iza protesta „Srbija protiv nasilja” stoje opozicione parlamentarne grupe Ujedinjeni, Narodna stranka, Demokratska stranka, Zajedno i Zeleno-levi front. Da u redovima ovog dela opozicije vlada poprilična kakofonija i da nikome nije jasno kakve poteze treba da povuku, svedoče i oprečni stavovi dvojice političkih predstavnika protesta i narodnih poslanika – Aleksandra Jovanovića Ćute i Zorana Lutovca.

Tako je lider Ekološkog ustanka Aleksandar Jovanović Ćuta rekao da se zalaže za blokadu republičkog parlamenta i za „Politiku” naveo da u ovakvim okolnostima „skupština ne treba da radi”. „Zašto ne treba da radi? Zato što je to mesto gde se donose naručeni zakoni koji su protiv interesa građana Srbije. Dosta smo se vrteli po ulicama, četiri meseca i moramo da krenemo u konkretnu akciju. Zato i predlažem da blokiramo rad ovakvog parlamenta i da tražimo vanredne parlamentarne i beogradske izbore. Moramo narodu da pokažemo da to zavisi od nas, a ne od dobre volje Vučića”, kaže Jovanović. S druge strane, predsednik Demokratske stranke Zoran Lutovac navodi da ne bi želeo da javno komentariše lične stavove kolega opozicionih poslanika, koji, kako ističe, nisu dogovoreni i usvojeni na zajedničkom sastanku opozicionih poslaničkih klubova.

Nakon dva masakra s početka maja, desetine hiljada građana okupljale su se na protestima „Srbija protiv nasilja”, koje su organizatori opisivali kao najmasovnije od rušenja Miloševića. Posle početnog entuzijazma, protesti su ušli u potpuno sterilnu fazu. Na ulicama se nalazi sve manji broj ljudi, a ozbiljno se „održavaju” još samo na televizijama N1 i Nova S. Organizatori protesta pokušavaju nekom idealnom rutom za šetnju ili blokadom „idealne” saobraćajnice da ponovo probude interesovanje građana i na taj način ponovo omasove proteste. Ali, poslednji protest, u subotu u Beogradu, pokazao je da će to veoma teško ići. Naprosto, postaje sve jasnije da nisu samo letnji raspust i odlazak ljudi na godišnji odmor uzroci osetno manjeg broja građana na ulicama.

Organizatori vode računa da se na protestima slučajno ne pomenu najozbiljnije državne i nacionalne teme, kao što je položaj Srba na Kosovu ili najavljeno antidejtonsko oduzimanje imovine Republici Srpskoj, i na osnovu toga biraju govornike na skupu. Ako je o tim temama zabranjeno govoriti na protestima, zašto se oni održavaju? Pomalo je infantilno što političari koji organizuju proteste nude kao alternativu jedino parolu: „Ua Vučić”. To je mantra koja doslovno ne znači ništa, osim toga da ljudi koji je zagovaraju beže od politike i problema. Kao da u stvari i ne žele da preuzmu vlast, odnosno odgovornost u Srbiji, i ponude rešenja. Stiče se utisak da je njihov cilj da se pozicioniraju unutar opozicionih redova i da imaju zagarantovane minute na N1 i Novoj S.

Sociolog Vladimir Vuletić ističe da mu se čini da su organizatori na muci jer im je jasno da protesti jenjavaju i sada bi hteli da nađu izlaznu strategiju. Za „Politiku” kaže da ta izlazna strategija podrazumeva da se početni potencijal koji su protesti imali, u smislu oživljavanja opozicionog delovanja, ne izgubi u potpunosti. „Sada se traže različita rešenja. Neki su za to da se radikalizuje, ali je jako teško nešto veštački radikalizovati ako ne postoji nikakav realan podsticaj. Drugi bi da se to završi neko vrstom simboličnog dobitka koji sada vodi do traženja vanrednih izbora, što je kucanje na otvorena vrata, jer su oni već najavljeni”, kaže Vuletić. Dodaje da izgleda da u tom bloku partija koje organizuju proteste postoji jedna dubinska podela kad je reč o tome šta je smisao i cilj protesta. Da li je to rušenje vlasti na ulici, u šta malo ko veruje, jer nikada nije ni bilo kritične mase za tako nešto.

„Postoji ta ideja za slabljenjem vlasti gde bi uz formiranje jednog političkog bloka koji bi mogao da izađe na izbore i da tamo postigne neki bolji rezultat. Stalno postoji ta tenzija u okviru političke grupe koja organizuje proteste, ali ono šta bi organizatori morali da imaju u vidu je ona narodna poslovica da ’zapevaju i za pojas zadenu’. Zna se kada se treba na neki način povući i razumeti da je taj pik koji su protesti imali prošao, uprkos zavaravanju da protesti jenjavaju zbog godišnjih odmora. Suštinski, protesti su slabili kad se videlo da ne daju rezultate jer nema jasnog cilja”, ističe Vladimir Vuletić.

Ljudi su prestali da dolaze na proteste ne zato što nisu kritični prema vlasti SNS-a, nego zato što zaista ne vide političku artikulaciju ljudi koji to organizuju. Od borbe protiv nasilja, danas se sve češće u ovim političkim krugovima govori da je cilj protesta da dve televizije dobiju nacionalne frekvencije. S takvim idejama je nemoguće pobediti Vučića. Pogotovo s ovim besplodnim i dosadnim protestima koji više nemaju suštinu. Nemački istraživač straha Borvin Bandelov postavio je posle nuklearne havarije u Fukušimi teoriju o „četiri sedmice panike” nakon traumatičnih događaja koji grabe svu pažnju medija. Četiri sedmice, toliko otprilike traje osećaj vanrednosti i viška adrenalina koji se može pretvoriti u energiju ulice. U te četiri sedmice protesti su dostigli vrhunac. Ovaj deo opozicije zaboravio je i na to da jedna tema ne može dugo da bude glavna, jer se u međuvremenu nastavio život, pa su druge teme došle na naslovne strane novina.

Da su organizatori protesta bili malo mudriji, prihvatili bi Vučićev poziv na razgovor i verovatno bi se došlo do kompromisa koji bi najverovatnije doveo do promena u REM-u i parlamentarnih izbora u septembru ili oktobru. Umesto toga, krenuli su na sve ili ništa i sada kad su ostali kratkih rukava, poput šahiste koji je prokockao dobru poziciju, vuku poteze u cajtnotu i greše. Pogotovo što su neki mislili da ovakva opozicija može s Vučićem da odigra na sve ili ništa i da ga pobedi. Grdno su se prevarili. Precenili su sebe i potcenili Vučića, jer nisu shvatili da je bivši lider SNS-a politički veteran koji je iz svojih političkih poraza izvlačio pouke i bivao jači. Energija i mešavina tuge i besa imaju rok trajanja, što se lepo videlo tokom poslednjih nekoliko talasa protesta. Kad se ljudima učini da šetnja postaje prazni i dosadni ritual, onda radije odlaze da za svoj groš šetaju savskim ili zemunskim kejom ili da vreme provedu na Adi Ciganliji.

Krstić: U skupštinu jedva ušli, sad bi da je blokiraju

Marketinški stručnjak Nebojša Krstić kaže da su protesti „protiv nasilja” najveća zloupotreba jedne tragedije otkako postoji višestranačje u svetu. Za naš list navodi da se u zemljama razvijene demokratije maltene svakodnevno dešavaju masovna ubistva, u Americi ih je samo od početka ove godine bilo više stotina i nikad nikome nije palo napamet da to koristi u političe svrhe, a još manje za postizanje nekog biznis cilja. Ono što se nikad nije desilo ni u zapadnom, ni u istočnom svetu, dešava se u Srbiji.

„Neko će reći da je to zato što su domaći lideri potpuno nekompetentni za svoj posao, ali stvar nije tako jednostavna. Naime, naši opozicioni lideri jesu nekompetentni, ali je stepen njihove nekompetencije toliki da ni lešinarenje na tragediji dece ne bi uspeli sami da smisle. Ne znam da li je ovo srećna ili nesrećna okolnost. Nije opozicija pokrenula ’spontane građanske proteste protiv nasilja’. A još manje su to učinili građani, i to se nikako nije desilo spontano. Proteste su pokrenuli i organizovali takozvani nezavisni mediji i oni im već mesecima daju veštačko disanje i ne dozvoljavaju da se prekinu iako se na njima okupi jedva stotinak ljudi”, navodi Krstić. Razlog za sve to je jednostavan i nema nikakve veze s decom i njihovom zaštitom i, kako navodi Krstić, organizatori to čak više i ne kriju.

„Vrlo otvoreno tvrde da je najvažniji politički zahtev koji su protesti iznedrili, po ’mišljenju građana’, mada se ne zna ni kojih građana, ni ko ih je pitao za mišljenje, dobijanje nacionalne frekvencije za jednu od dve Šolakove televizije. Opozicioni lideri su, u stvari, marionete koje treba da obezbede ovaj biznis interes, inače ih neće biti na ’nezavisnim medijima’, a na ’režimske’ odavno ne idu, jer bih ti isti ’nezavisni’ proglasili za izdajnike opozicije. I to je začarani krug u kojem neki opozicionari vredno ispunjavaju svoje obaveze, mamuzaju mrtvog konja i posežu čak i za najidiotskijim idejama, kakva je blokada skupštine, u koju su jedva ušli čak i uz umanjeni cenzus i u kojoj ne znaju šta će sa sobom, sem da prave incidente”, ocenjuje Krstić i navodi da će se mučenje građana nastaviti sve dok vlasnik TV N1 ne shvati da neće dobiti ništa.