Жирафа на три спрата

Одзвонило је! И школарцима и телевизијама. Док ови први с муком пакују своје неколико килограма тешке ранчеве и мисли, одавно расуте далеко из школског дворишта и књига, и ови други, с подједнаком тежином, и без ентузијазма и жеље за садржајнијим ТВ програмом, осмишљавају програмске шеме, и враћају се на стари, добро познати колосек.

Иако је Министарство просвете дало смернице наставном кадру како започети ново школско поглавље у једном новом невеселом времену, тешко можемо и да замислимо да ће се школе променити... да ће учионице и дворишта поново красити жамор, безбрижност, они мали дечји несташлуци, као безбедна места за другарство и нова сазнања, где нема дроге и вршњачког насиља, где су сви једнаки, где се не шетају скупе патике и маркирана гардероба.

Исто тако, још теже нам је да замислимо да ће нам нова телевизијска сезона донети смирај, утеху, лек за душу и мозак... Да ће нам понудити мање насилан програм, културан и достојанствен, и окупити нас као породицу, вратити оним старим, непревазиђеним вредностима... Ударне термине, ако је судећи већ по најавама и првим премијерним терминима, заузеће опет алапаче и трачаре из „Игре судбине”, неке нове ријалити звезде и „елите”, колегијум уживо на једном од нових ТВ канала где увреде лете уместо инвентивних идеја...

Они ретки непревазиђени бисери остаће да чуче негде далеко ван нашег видокруга, сакривени у програмском распореду... Само истински посвећеници имаће жељу за трагањем. Сви остали препустиће се стихији... Дозволићемо опет да нас попут пањева у мутној реци носе и насукају... Оно право животно знање остаће опет негде ван учионица. Исто, као и добре емисије ван добро знаних и устаљених фреквенција.

Ова врућина као да нас је ошамутила. Дремкаћемо уз наше телевизоре, умртвљени, без жеље да се покренемо, без неопходног елана и ентузијазма да нешто променимо.

На починак ћемо изгледа и ове јесени одлазити уз тешке мисли, са сазнањима које нам телевизија пружа – ишчекујући жељно да нам се повећа минималац, да гориво појефтини, као и животне намирнице у самопослугама... Док слушамо вести о неким новим жртвама, док гледамо преко телефона како мушкарци туку и убијају своје жене и како несавесни возачи завршавају... да ли после свега, имате жељу да укључите ТВ? Да ли се малишани, као некада, радују повратку у школске клупе? Да ли гледаоци с нестрпљењем очекују ново-стару ТВ понуду? Да ли су се добро знана ТВ лица ваљано одморила? Да ли су направила нове фризеве, обрве и усне...? Да ли је то довољно за добар, квалитетан програм? Док ишчекујемо нове метео-аларме и неке нове суперћелијске олује и катаклизме, шта нас то може учинити срећнима, након летњег распуста, примирја, доколице, излежавања... И махнитог опсесивног вртења портала по интернету, у свакодневној потрази за новим страхотама?

Јесте ли приметили и да ли је ико о томе извештавао – да је наша млада атлетичарка Ангелина Топић ушла у финале, да се мали Лав успешно бори на Дечјој универзитетској клиници у Тиршовој, уз савремену терапију, да се индијска свемирска летелица спустила на јужни пол Марса... Да су српски теквондисти апсолутни прваци на Европском првенству, да се родила прва смеђа жирафа на свету, да су се један такмичар и такмичарка из Словачке верили на циљу на Светском првенству у атлетици...  И да је почела вршидба сунцокрета у Војводини... Да ли лепе вести икога данас занимају?

Можда би РЕМ, уместо отворених писама, требало да упути једно много важније свим телевизијама – да сваки дан, више пута дневно, морају да извештавају о лепим, позитивним догађајима. Можда бисмо и ми, с ове стране екрана, почели да чинимо исто. Можда бисмо постали боље верзије себе. Можемо ми то, само нас треба покренути.