Азербејџан не страхује од преседана

Специјално за "Политику" из Бакуа
Има доста сличности између сукоба у Нагорном Карабаху и на Косову – и у једном и у другом случају реч је о аутономији или државности компактне националне мањине која чини већину на одређеној територији и има сопствену државу ван те територије. И карабашки Јермени и косовски Албанци не пристају ни на шта мање од пуне независности.

И на српско-албанске, као и на јерменско-азербејџанске односе утицај имају стварне и митске историјске кривице и претензије, па они заправо представљају наставак рата између Византије и Турске, који се – испоставља се – није завршио падом Константинопоља.

У оба случаја у процес решавања укључени су међународни посредници, а неки од њих су исти – Француска, САД и Русија чланице су Контакт групе за бившу Југославију и Групе из Минска под окриљем ОЕБС-а.

Ипак, поређење је у политици веома ризичан посао. Разуме се да Азербејџану ни најмање не одговара стварање преседана по којем би аутономна област изашла из састава државе без одобрења власти те државе, али ставити знак једнакости између ситуација на Косову и у Нагорном Карабаху тешко је могуће, јер без обзира на мапу света и Албаније и Јерменије – Косово је унутрашњи конфликт, а Карабах агресија споља.

За разлику од Јерменије, у Албанији није усвојен ниједан правни акт у којем би Косово у једном или другом облику било названо делом Албаније, а не Србије или Југославије. Делегација Албаније ни на који начин није учествовала и не учествује у преговорима о Косову, док Јерменија има статус стране у сукобу, а давање сличног статуса Јерменима Карабаха још је предмет спорова и дискусија.

Регуларна војска Албаније никад није учествовала у ратним дејствима на Косову, док су на територији Нагорног Карабаха војна дејства водиле оружане снаге Јерменије. Најважније је да је војна премоћ у време тих дешавања, када је и била стављена у дејство војна машина НАТО, била на страни Срба, а Албанци су морали да беже из родних места и да живе у суседним земљама као избеглице. У Карабаху су жртве етничког чишћења били – и сада су – само Азербејџанци, а једну петину територије Азербејџана окупирала је Јерменија.

Ту је већ јасно да у Азербејџану мало ко има намеру да паничи због могућег појављивања "преседана". Ствар није само у томе што је од почетка јасно и отворено речено да Косово због јединствености тог конфликта неће бити преседан. И због тога не треба бити у заблуди о томе какву реалну моћ у међународном праву има преседан. Пре десет година у Женеви је аутор ових редова био у канцеларији извесне "Међународне лиге права и слобода народа". Њени активисти путовали су у својству посматрача на "изборе" у Нагорном Карабаху, "штитили права Курда", и то не од Садама Хусеина, већ од Турске, заступали интересе Баска. Али су при том категорично осуђивали санкције Ираку и с пеном на устима штитили... "територијалну целовитост Републике Кипар".

Тако је и Србија, која је на својој територији имала косовски конфликт, веома активно подржавала српски сепаратизам у Хрватској и Босни, тачније користила је тај сепаратизам да би маскирала своју агресију. И када данас Русија с пеном на устима штити територијалну целовитост Србије, док у исто време покушава да растури Грузију – да од ње отцепи Абхазију и Јужну Осетију – јавно подржава Придњестровље и не посебно скривено подржава Нагорни Карабах, онда, отворено говорећи, то изгледа неубедљиво. Очигледно је да и овде "тимска игра" односи превагу над међународним правом.

А кад се говори о "избору тима", не треба се варати, посебно кад се зна да је недавно, како преносе јеревански медији, у Јерменију стигла прва пошиљка оружја из Србије, у складу са уговором који су потписали представници Јеревана и Београда.

И главне закључке из косовског рата, као и уопште свих ратова на Балкану, треба тражити на сасвим другом месту. Балкански рат је био први преседан, пошто је ту НАТО у дејство увео своју војну машинерију. То се први пут десило ван зоне одговорности Северноатлантског савеза, и први пут нису бомбардоване само позиције војске, већ и градови, мостови, индустрија и инфраструктура.

А најважније је да ту не треба тражити помодарска "објашњења", као што су верски приоритети, "поход хришћана на муслимане"... Авијација НАТО-а полетела је прво да би заштитила муслимане у Босни, затим муслиманске Албанце од Срба хришћана, а ни Хрватска ни Словенија у своје време нису добиле тако ефикасну подршку Запада. Разуме се да се Запад при том не руководи верским приоритетима, као што због њих није започео ни оба ирачка рата и као што то није разлог за забринутост иранским нуклеарним програмом.

Просто, косовски Албанци имају само један адут – сопствено право на живот. Строго говорећи, после великог етничког чишћења из 1997. и 1998. године, и пошто су као одговор на масовно истребљење и прогон косовских Албанаца од стране српских "специјалних јединица" у ту покрајину биле уведене снаге НАТО, било је јасно: суверенитет Београда над покрајином која је много пропатила неће бити обновљен, јер нико не може да пружи гаранције да се сутра неће поновити то етничко чишћење које је свет прво видео у Србији, потом у Босни, а сада на Косову.

Без обзира на промену власти у Београду.

(Нурани је име под којим у листу "Ехо" пише најпознатија азербејџанска политичка коментаторка)