Наличја људскости

Текстуална база представе „Brecht – The Hardcore Machine” су „Буковске елегије” Бертолта Брехта, написане као рефлексија револуционарних јунских догађаја из 1953. године, у Источној Немачкој. Њихов смисао је, наравно, много општији, јер оне третирају универзалне механизме друштвено-политичких манипулација, психологију масе, питања ратова и револуција, њихових економских последица итд.

Посебан акценат у представи Андраша Урбана дат је проблему телесности, сликању физичке реалности човека, патњама материјалности, кроз приказе грчева, трзаја, немира тела, очајничких тежњи да се задовољи глад, еротска жудња, да се изгуби свест у екстазама чулног. Та пренаглашена телесност је врло брехтовска карактеристика, у којој је концентрисан пучки дух. Он је дубоко субверзиван јер укида малограђанске илузије, руши идеализоване представе људског бића, лицемерно и кукавички очишћене од наличја стварности.

Урбанова представа је, у целини, блиска Брехтовом концепту епског театра. То подразумева друштвено-политичку ангажованост, у смислу критичког разоткривања најдубљих структура грађанског живота и уметности, затим критички памфлетизам дидроовског типа, трагикомику идеолошки первертираних слика света. Типична брехтовска, иронична, наивност, присутна је у редитељевим приказима људског бића, као један њихов аспекат (нпр. у сценама у којима глумци, извештачено срећни, плешу). Та намерна, самосвесна наивност, као контраст преовлађујућем ужасу, може се схватити као захтев за другачијом стварношћу, за новим човеком који је поново хармоничан.

У представи нема конкретних, фиксираних ликова.Четири извођача, Имре Елек Микеш, Марта Береш, Андреа Ердеј, Арпад Месарош, играју фрагменте различитих ликова, мењајући при томе улоге насилника и жртви, друштвено супериорних и инфериорних. На пример, у једној од тих сцена, материјализовано је симболичко насиље које чине војници. Они су дати као механизоване, пластичне фигуре, обезличене марионете, чиме се сугерише наказно одсуство свести, које карактерише спровођење терора. Њихове жртве, налик Бихнеровим актерима, Војцеку или Дантону, напаћене су, прогоњене, беспомоћне, покушавају да побегну од пакла који им је за петама, али остају вечито закопане у месту, гушећи се у својим крицима. Представа је карактеристична по бројности таквих упечатљивих сцена, једноставних, често невербалних, али заправо вишезначних, метафоричних, асоцијативних, подстицајних за различита тумачења.

Сви извођачи су изузетно сугестивни, а може се рећи да играју према Брехтовим захтевима за епско позориште, донекле наслеђеним од Дидроа, у смислу тога да сузе глумца треба да теку из мозга. То, између осталог, значи да изражавање емоција у њиховој глуми јесте присутно што, код гледаоца, индукује проживљавање, поистовећење и катарзу, али се, са друге стране, та илузија непрестано разбија. Путем механичности, крутости, крајње извештачености игре, гради се и та неизбежно брехтовска зачудност, чија је функција да одржи критичку свест гледаоца у животу, односно, даље, да утиче, бар у теорији, на мењање друштвених околности.

Представа „Brecht – The Hardcore Machine” Андраша Урбана специфична је, у својој експлицитној, прљавој чулности, као и у доследном приказивању механизације и дехуманизације човека. У појединим моментима је емотивно и интелектуалноисцрпљујућа, али, затим и ослобађајућа, јер пролазак кроз искуства жудње, патње и бола, доноси спознају и мир. Истина тела, анималног, згрченог, незадовољеног, понекад је тако понижавајућа, али и тако људска, јер без наличја не би постојало ни лице, као што без патње не би постојала ни срећа...