Варљиво лето 2023. године

Специјално за „Политику”

С дуго очекиваним завршетком сезоне годишњих одмора, коју је обележио низ инцидената такозваног премијера приштинских институција Албина Куртија, о којима се, чини се, није ништа чуло на далеким плажама на којима су се купале бриселске и вашингтонске бирократе, у региону се појавио преплануо и освежен Мирослав Лајчак у још једној мисији франкенштајнског оживљавања одавно мртвог дијалога. За пар дана очекује нас нова рунда бриселских разговора на високом нивоу. Али ни највеће ентузијасте које подржавају Бриселски дијалог не могу да изведу алхемијску формулу којом би доказале његову смисленост и резултате. Осим ако жељени резултат и није онај званично прокламовани, који укључује испуњење свих клаузула Бриселског споразума, а пре свих оснивање Заједнице српских општина, већ је циљ коначни егзодус Срба с Косова и Метохије и стварање велике Албаније.

Док су западне бирократе биле заузете воденим спортовима на далеким дестинацијама, нестрпљиви Курти не само да је наставио с репресијом над српском популацијом на КиМ, фингирајући истовремено „конструктивност у деескалацији ситуације” на северу покрајине повлачењем 25 одсто полицајаца из зграда општина (?!), већ је своје пироманске амбиције свеалбанског вође прелио и на Северну Македонију, Црну Гору и Грчку, директном промоцијом идеје велике Албаније на скупу у Тетову средином августа. Иако је овај опасни перформанс изазвао велико узнемирење и додатно дестабилизовао регион, ни Брисел ни Вашингтон се нису огласили тим поводом. Поред сезоне годишњих одмора, разлог је вероватно био и то што је било тешко у то саопштење ставити омиљену реченицу којом се обе стране позивају на уздржаност, иако је паликућа и у овом случају, као и у свим инцидентима који су се десили од његовог доласка на власт, увек био само један.

Овај период обележило је и додатно заоштравање односа између Едија Раме и Албина Куртија, које је довело до директног избегавања сваке ситуације у којој би се формално сусрели, било билатерално, било на регионалним скуповима. Иако је нетрпељивост између Раме и Куртија евидентна, јер обојица претендују на позицију јединог и неприкосновеног лидера свих Албанаца, ма где они живели, у основи је ту реч о подели на „доброг и лошег полицајца”, јер им је крајњи циљ исти: обједињавање свих територија на којима живе Албанци. Рама је, као брижљиво неговани атлантски пројекат регионалног албанског вође, у том смислу увек био суптилнији када су у питању и изјаве и поступци у вези с промоцијом великоалбанске идеје у односу на Куртија. Курти, са својим неконтролисаним радикализмом, користи се као краткорочни инструмент за дестабилизацију и убрзање тог процеса, али то је врхунац улоге која ће му бити дозвољена, пре свега од стране САД, чији је Рама неприкосновени фаворит.

Последњих година били смо сведоци више инцидентних ситуација у односима Раме и Куртија, од Куртијевог покушаја да се учешћем на албанским изборима успостави као политички вођа и Албанаца у Албанији, преко отворене критике Раминог тајног плана за формирање ЗСО послатог почетком јуна Емануелу Макрону, Олафу Шолцу и Шарлу Мишелу уз медијску помпу и без консултација с Приштином, до Куртијевог одбијања да се састане с албанским премијером током његове балканске турнеје почетком јула поводом председавања Берлинским процесом. Листа размимоилажења међу њима је дугачка и, између осталог, укључује и Куртијеве критике упућене Рами због подршке Иницијативи „Отворени Балкан”. Како се ова нетрпељивост продубљивала и наизглед почела да угрожава свеалбанску кохезију, морала је у причу да се умеша и миротворка Вјоса Османи, која је током недавне посете Тирани покушала да ублажи разлоге овог сукоба и утре пут помирењу.

Лето на Косову и Метохији обележили су и скандал у вези с нарко-дилерима који финансирају Самоопредељење и компромитација Куртијеве десне руке, министра полиције Свечље. Спрега организованог криминала и албанских политичких елита није ништа ново, трговина наркотицима, оружјем и људима већ деценијама је најуноснија „привредна грана” и извор финансирања албанских структура и када су у питању лични и национални пројекти, попут пројекта велике Албаније, и на Балкану и шире. Али овај скандал, којим се директно побија Куртијева аргументација којом покушава да оправда репресију над Србима на северу КиМ „као леглу организованог криминала” и уништава његов „ореол” наводно поштеног и некорумпираног политичара, корак је ка коначном обрачуну и рушењу Албина Куртија. Јер, кад се има у виду неспособност да се носи с економским изазовима, радикализација и „поштење” били су Куртијева једина два аргумента у покушају да задржи власт. Овим му је један од тих аргумената директно избијен из руку и није изненађење што се сада окреће ка додатној радикализацији како би скренуо пажњу са овог скандала.

Док, с једне стране, арбитрарним хапшењима Срба, њиховим нелегалним задржавањем у притвору преко законом предвиђеног рока, узурпацијом српске имовине, застрашивањем и репресијом успоставља апартхејд на илегално окупираној територији чланице УН у срцу Европе, с друге стране из затвора пушта униформисаног криминалца Азема Куртаја, који је пуцао на српску децу у близини Штрпца на Бадњи дан ове године, па терористу Алила Демирија, вишеструког убицу четворице дечака и рибара на Смиљковском језеру код Скопља 2012. године, који је осуђен на доживотну робију, затим Насера Кељмендија, једног од највећих вођа нарко-картела у Европи. Листа криминалаца које је Курти противправно пустио на слободу ту се не завршава. И том и таквом Куртију, коме Запад уводи „санкције” због ескалације ситуације на КиМ, омогућава се да дође на скуп у Атини, или на пример, на Бледски форум, где му одушевљени учесници са Запада аплаудирају док он тврди да је тзв. Косово најдемократскија „земља” у Европи, у којој владају право и хармонија међу етничким заједницама?! То говори више од хиљаду речи о искрености намера западних емисара и природи њихових обећања.

Иако је изостанак реакције Квинте на скандал самопроглашења Куртија премијером велике Албаније у Северној Македонији средином августа био очекиван, оно што је симптоматично је да, упоредо с овим великоалбанским покушајем дестабилизације нашег јужног суседа, и Брисел и Вашингтон и директно и индиректно додатно угрожавају регионални мир и стабилност, подржавајући један други, великобугарски пројекат, притисцима на Скопље да изменама Устава доведе у питање сопствени језик, нацију, историју и идентитет.

И поред убеђивања од специјалног америчког изасланика за Балкан Габријела Ескобара да после ових уставних измена Бугарска неће имати других захтева према Северној Македонији и да ће Скопље коначно и истински отпочети преговоре о приступању ЕУ, које је и иначе на дугачком штапу, тешко је поверовати у иједно ново обећање, у иједну наново дату реч. Јер грађани Северне Македоније претходних година су дали све, а заузврат нису добили ништа од оног што им је обећано. После пристанка да се променом имена земље 2019. оконча вишедеценијски спор с Грчком, Скопље се није ни за милиметар приближило чланству у ЕУ, али је зато експресно постало чланица НАТО-а, задовољавајући искључиво интересе великих геополитичких играча, а не интересе својих грађана.

Да ли су свесно затварање очију на великоалбански пројекат и отворена подршка великобугарском пројекту, којима се доводи у питање територијални интегритет више држава на западном Балкану, док се истовремено ствара „санитарни обруч” и прети хапшењима демократски изабраним челницима Републике Српске јер доводе у питање нелегитимне одлуке самозваног високог представника којима се урушава Дејтонски споразум, а у Црној Гори извргава руглу изборна воља грађана – и све то у режији Квинте – пут ка трајној регионалној стабилности? Тешко да би, и поред свих спинова, одговор на ово питање могао да буде потврдан.