„Дилоитова” процена мачку о реп

Ни после три дана од посете руског министра за ванредне ситуације Сергеја Шојгуа Београду нико се од српских преговарача није огласио да открије чиме их је то уважени гост омађијао, па су пристали на беспоговорно спровођење међудржавног енергетског споразума, потписаног 25. јануара у Кремљу.

Нико више не поставља питање „непристојне” цене за НИС од 400 милиона евра, правца и капацитета гасовода Јужни ток, завршетка градње подземног складишта Банатски Двор, па ни колико ће дуго „Гаспром” после куповине НИС-а имати монопол на српском тржишту.

Изгледа да је руски министар успео да убеди и потпредседника владе и министра економије Млађана Динкића да ни цена за контролни пакет у НИС-у више није спорна, иако је далеко од процењене тржишне вредности до које је (на Динкићев захтев као председавајућег радне групе за преговоре са Русима), дошао „Дилоит Србија”. По тој процени, подсећања ради, НИС вреди чак пет и по пута више – 2,2 милијарде евра. Српска страна ни са „Дилоитовом” проценом није успела да приволи Русе да плате више од 400 милиона евра наведених у Протоколу о НИС-у, па јавност с правом може да пита – чему процена после ратификовања споразума и како то „Дилоит”, у тако кратком року, као из рукава, избаци прави износ, за шта му је плаћено безмало пола милиона евра.

Све у свему, одговоре на многа питања поводом енергетског споразума са Русијом, која су са великим закашњењем постављали и актуелни министри који су седели и у претходној влади, требало је поставити знатно пре него што је тај документ потписан. Можда и због закаснеле министарске памети Србија није успела да сачува већински удео у НИС-у, а ни контролни пакет у будућем заједничком предузећу за изградњу деонице Јужног тока кроз нашу земљу.

Сада је извесно да се увелико ради на припремању података за почетак израде студије изводљивости за изградњу Јужног тока у „Србијагасу”, а средином октобра биће основана заједничка фирма за његову изградњу.

Извесно је и да ће капацитет гасовода бити већи од 10 милијарди кубних метара годишње, а Србија сада троши тек петину те количине. За гас који се преко њене територије буде транспортовао другим земљама Србија ће наплаћивати транзитну таксу која годишње може да јој донесе око 200 милиона долара. Сигурно је и да ће цевовод из Србије проћи и кроз Мађарску, али се не зна да ли ће потом наставити преко Аустрије или Словеније, да би стигао до Италије. За Србију је добро и то што је Француска ових дана одлучила да се прикључи овом пројекту, јер није сасвим сигурна у извесност градње гасовода Набуко, конкурента Јужном току.

Ако се има у виду да је предвиђено да се овим гасоводом из Новорусијска испод Црног мора до Италије и јужних Апенина годишње транспортује 30 милијарди кубика гаса, стручњаци тврде да нема сумње да је реч о магистралном, већ да се са сигурношћу може рећи да је Јужни ток трансевропски гасовод.

Оно што, међутим, српски преговарачи наредних дана морају да дефинишу са „Гаспромњефтом” јесте питање Уредбе о забрани увоза деривата у Србију, која је на снази већ шест година. Односно, колико Русима треба времена да модернизују рафинерије, да би оне могле да производе гориво европског квалитета. За потрошаче је то веома битно, јер од тога зависи када ће српско тржиште бити отворено за увоз горива, што ће омогућити конкуренцију.

Недопустиво је и да Србија „Гаспрому” препусти НИС-ова гасна и нафтна налазишта, будући да је реч о рудном благу које се не продаје. Зато је неопходно утврдити висину ренте за експлоатацију рудног блага.

Наредна два месеца, колико је Шојгу оставио Србији за почетак реализације овог великог пројекта, морају се искористити и да се са Републичке дирекције за имовину капитал пребаци на НИС, који је 31. децембра 2007. у свом власништву имао само печат и лого, а управо се тај датум наводи у споразуму као пресек стања, односно чиме је НИС у том тренутку располагао.