Магија "српског вискија"

Да је ракији да проговори, да врисне, да опсује... да развеже језичину једнако као што зна да их заплете, па да сама каже чија су јој брда и који казани милији. Да помами своје "венце" кад год туђини заусте да ће јој боље они господарити, него што јој ми служимо?! Да нам више нико не спочитава како вековима живимо у греху са вољеном "шљивовицом", "мученицом", "траварицом", "манастирком", јер никакво слово, илити, што данас модерно веле, "сертификат" за то немамо.

Ма, само да више тако безвољно не ћути овде на тезгама посред Трга Николе Пашића, у крлетки београдских бетонских масива и потмулог ветра, прогнаног довека на исте улице, у круг...

Мала светковина њој у част: "Ракија-фест – весела улица", заправо "лабудова песма" свих дестилата над којима полако губимо старатељство.

Тридесет и кусур штандова и мноштво флаша најбоље "ђавоље работе" на њима. Ако је као што кажу "пут до пакла поплочан добрим намерама", онда је то управо овај. Зарад вишег циља, а за мале паре (100 динара ваучер и чашица за дегустацију), Београд је херојски збио редове не би ли отварањем флаша душманима затворио уста.

– Ех да је среће па да ми нашу ракију тетошимо као Шкоти виски или Французи коњак, па да данас не морамо да доказујемо да су то наша национална пића и да их вековима производимо – вели чича Обрен, из славних ваљевских ракијских села, налакћен на тезгу као кад се од мила налакти на тарабу и пусти да поглед обере питоме шљивике...

– Правила игре су другачија, нису више довољна само добра воља и часна реч па да ти сви верују. Право на производњу и продају "шљивовице" данас, како чујем, полажу још две или три државе, а, истини за вољу, нису им ни принети нашима. Можда за много шта нисмо, али за прављење ракије смо богомдани и не смемо да испустимо овај, последњи воз за наметање нашег националног пића свету – далеко од тога да имамо икакве сумње у истинитост чича Обренових речи, али авај, сурова професионалност налаже да све своје капацитете максимално искористимо зарад добробити јавности. Новинарска јетра је на овом пољу најмеродавнији вештак, чију компетентност никако не треба доводити у питање. Подвргли смо поменуту "шљивку" двострукој анализи и – домаћин заиста истину збори! Проблем је што исти ниво професионалности морамо задржати и током остатка мимохода...

– Ја иначе слабо пијем, али ево, изашао сам мало с унуком у шетњу па на путу до Ташмајдана наиђосмо на ову гужву, па рекох да станем мало и видим о чему је реч – судбина је хтела да невољно станемо на пут овом неуморном трагачу, непослушног корака, који већ, чини се, сатима од тезге до тезге, трага за одговором на то суштинско питање – о чему је овде реч?! Сад мора све изнова, изгубио је нит, а, по свему судећи, и унука. Шта ће човек – "слабо" пије...

Ракија је и овог пута доказала ону стару, а толико прећуткивану истину – воле је и жене. Или је то тек реч солидарности са униженом "посестримом", али госпође нису заостајале у требовању ваучера и чашица.

Истини за вољу, оно што оне подводе под дегустацију, већина часних поштовалаца воћних препека мушког пола не би окарактерисало ни као "знојење" чашице, али госпође су зналачки цугале своје омиљене "марке".

– То је неопевана глупост да жене не воле добру ракијицу, или да им, још горе, она чак и не приличи. У овој затуцаној средини даме су оне које се наливају страним пићима, док су оне које се радије одлучују за ракију- алкохоличарке. Па има ли ичег лепшег од добре, домаће ракије. Медицина јој приписује скоро магична својства, а ми је се безмало стидимо. Страшно. Али тако вам је то овде. Ево и овде примећујем да ме продавци неозбиљно схватају кад застанем да се распитам о некој ракији – огорчена је Обреновчанка Мира, презиме прећуткује у страху од "незгодног" мужа који је чашицу давних дана прихватио као треће дете.

Нижу се тако малиганска стајалишта, а већ клиничка "професионалност" почиње да узима свој данак. Обострано неразумевање (и ракиџије и ми све теже разумемо питања која постављамо) најбољи је показатељ да смо довољно студиозно испратили ову згоду и да у име части новинарске професије није упутно бауљати по Тргу. Ако је још нешто и остало недоречено, повели смо два ужичка "саговорника" у паковању од по литар да накнадно одговоре на евентуална питања.

Ево и оног неуморног трагача за истином, опет. Види се да је на корак од апсолутне спознаје и на три корака од унука. Благо њему, толико је драгстора у које још може да сврати по потврду новооткривених убеђења. И унучету по чоколаду, између осталог...