Мала ноћна музика

Божанствени безбожници – иконе XX века (ЕвроЂунти, 2008) друга је књига брижљиво одабраних есеја романсијерке, драмског писца, књижевне критичарке, новинарке и предавача Креативног писања у новинарству на Факултету политичких наука у Београду, мр Сање Домазет. Прва је била Анатомија заноса (Чигоја, 2006). Ауторка драма које се изводе у позориштима Србије и Софије (Пуњене тиквице, Фрида, Дисхармонија, Коко), награђена је 2006. годинеза роман Ко плаче „Женским пером” и међународним признањем „Меша Селимовић”, а књиге су јој преведене на француски, пољски и бугарски.

Божанствени безбожници су, уствари, портрети педесет девет личности, најблиставијих умова XX века – писаца, редитеља, глумаца, филозофа, научника, музичара, сликара и мецена. Међу њима су Томас Ман и Хенри Милер, Ернест Хемингвеј и Карен Бликсен, Габријел Гарсија Маркес и Франц Кафка, Дорис Лесинг и Лоренс Дарел, Милена Павловић Барили и Данило Киш, Исидора Секулић и Милош Црњански, Марлен Дитрих и Мерилин Монро. Текстови су својевремено објављивани у серији викенд издања дневног листа „Данас”. Жанровски сврстани у есејистику, својеврсни су пример онога што журналистичка теорија назива креативним писањем у новинарству.

      Питања шта је то креативно писање у новинарству, зар није свако новинарско писање креативно, ко су новинари који поседују сопствени креативни рукопис, често се постављају. Ако је највреднија „роба” XX века била информација, у XXI столећу то је – креација. Џон Хартли у изузетно инспиративној књизиКреативне индустрије указује на специфичности света организованог на начин у коме се комбинују креативне уметности и културне индустрије. А одлика врхунских стваралаца је специфична „креативна интелигенција”, каже аутор истоимене књиге Алан Роу. Придев креативан подразумева испољавање маштовитости, истинског талента у било којој области па се данас већ говори о креативним предузећима, креативним индустријама, креативним економијама и креативним градовима међу које се сврстава мултикултурални Лондон и, парадоксално, послератни, транзициони Београд кога маркетиншки експерт Драган Сакан с правом назива „градом идеја”.

Под креативним писањем у новинарству подразумевају се сложеније форме изражавања у односу на тзв. голо извештавање. То је оно новинарство због кога читаоци данас уопште купују квалитетнуштампу свугде у свету. Штампу која, суочена са убитачном конкуренцијом нових медија, пре свега Интернета, као уосталом и читава новинарска професија, управо преживљава једну од највећих криза од свог настанка. У Америци и Европи отпуштају стотине новинара. Плате им се смањују, у најбољем случају стагнирају.Да би преживели, новинари сарађују у онлајн магазинима, покрећу блогове. Тиражи падају а оглашавање у штампи иде низлазном спиралом.

Па ипак, и иза тих песимистично негативних показатеља издвајају се неки божанствени безбожници, личности утицајних новинара (такве, ретке појединце у америчком новинарству називају журналистичким гуруима и путницима прве класе у новинарској професији) који, попут Томаса Фридмана из Њујорк тајмса или Малкома Гладвела из Њујоркера, поседују „оно нешто”, онај дар, способност, знање и углед, па се управо због њихових текстова о тек одскора изузетно атрактивним темама, какве су економија и бизнис, новине у којима пишу и даље читају. Постоје ли у нашој штампи такве, изразите новинарске личности чија имена знамо и због чијих текстова читамо новине? Постоје, на срећу, али у далеко мањем броју него у претходној генерацији када су репортаже, интервјуи, коментари и чланци Славе Ђукића, Мирослава Радојчића, Ђорђа Раденковића, Драгана Марковића... били услов подизања или одржања тиража. Данас, у такву, ретку, категорију текстописаца спада и Сања Домазет.

Есеји Сање Домазет, који су пред читаоцем, идеалан су пример креативног писања у новинарству. То је писање у коме новинар комбинује готово научне методе истраживачког новинарства са врхунским познавањем проблематике, високом писменошћу и специфичним, оригиналним, препознатљивим стилом достојним литерате. Такво писање је ослобођено, његов аутор није спреман на новинарско послушништво својствено превасходно онима који су у новинарство ушли без дара, без школе, без интегритета па теже одолевају уредничким, власничким, страначким захтевима. Мерет Опенхајм, ауторка чувеног „Крзненог доручка” (шоља, тањир и кашичица пресвучене крзном кинеске антилопе) упозоравала је посестриме, уметнице, да слобода стваралаштва није нешто што нам је дато него је оно што морамо да узмемо. А то, као што знамо, није једноставно. Још само једну или две генерације уназад, женска креативност изједначавана је са вештичарењем а највеће међу литератама, Силвија Плат и Вирџинија Вулф плаћале су таленат ценом живота. Генерација наших кћери данас, каже Ерика Џонгу књизиесеју о мукама писања У постељи са демоном(Едитор, 2007), говори сопственим гласом, „громким и истрајним”. Говори, стварно, али по коју цену? Већину песама, Силвија Плат написала је у четири сата ујутру, „у тај мирни, плавичасти час који одзвања титрајима вечности пре него што ће се огласити прво кукурикање петлова, јутарњи плач бебе и стаклена музика млекаџије који пакује боце” – како је песникиња објаснила у интервјуу Би-Би-Сију дефинишући, пророчки, категорију данас тако поетично названу женским менаџментом.

Јер, укидање осећаја за време је врхунски луксуз стваралаштва. Џонгова то назива „стањем тока” а сам боравак у том стању, уживање у чину стваралаштва, по њој је аутору највећа награда, из тог стања се будимо освежени а читав универзум делује хармонично. „Увек сам са собом водила своје писање, куд год сам ишла” – објашњавала је и Дирасова (Писати, „Паидеја, 1993), тврдећи да је несаница најкреативније женско време. „Писала сам, без икаквог постојања времена...сем што се тиче кухиње.Знала сам када би требало доћи да би проврило или да не би загорело”.

И Сања Домазет пише кад сви спавају: „Још погодније време је сумрак, кад ти не треба светло”, каже нека од њених јунакиња. Њен глас публика однегованог укуса воли. У ери свеопште тривијализације и таблоидизације, вредност таквог индивидуалног, креативног изражавања немерљиво је велика. У текстовима Сање Домазет креативност је схваћена и као дистанца од осредњости. Њени су текстови пуни музике, мириса, боја, покрета. Књижевник Михајло Пантић (и сам универзитетскипрофесор креативног писања)назива их „музиком душе”. У њима има више мелодичности него у музици неких савремених композитора. Подсећају на унутрашња уточишта – „мапе свих оних места на која одлазимо када живот у савременом свету није више могућ” – како каже Пол Остер у Бруклинској ревији лудости (Геопоетика,2005) Њен стил је бујан, помало дивљи, као енглески врт. Танан, префињен, отмен. О чињеницама пише поетично. Представница је новогправца, поетског журнализма у креативном писању. У свету у коме, с моралом и чашћу умире и језик, Сања Домазет враћа језику део првобитног смисла и сјаја. Најбољи је стилиста у савременом, српском новинарству. А постоји и терапеутска моћ њених текстова који читаоце враћају штампи и читању уопште.