Тајне Јегоровог друма

Свети Стефан – Сваке недеље овом лепом каменом стазом пењем се од мора до видиковца, одакле „пуца” поглед на најлепши део јужнојадранске обале. На каменој плочи, на улазу у село Челобрдо, пише да је својим рукама пут изградио калуђер из Русије, Јегор Строганов. Но, ко је био тај човек? Питање које је репортеру „Политике” на широкој заравни, високо над морем, изнад Светог Стефана и Милочера, поставила Невенка Поповић, професор из Подгорице, чује се и од других. Путника, намерника који стигну до Челобрда у срцу Паштровића.

Негде крајем 18. века, испричао нам је игуман Прасквице јеромонах Димитрије Лакић, на будванско пристаниште се са једног страног брода искрцао необичан путник. Једнорук, мрк и преозбиљан, оштрог погледа и накострешених бркова, упутио се ка манастиру Прасквица, изнад Милочера. Очигледно је већ био чуо за овај храм, који га је одушевио, такође и природа око њега. Времешном игуману Сави Љубиши казао је да је Рус, да је стигао преко Будве и да жели да ту остане, да ради у манастиру, да једино хоће мир. „Заветовао сам се да до краја живота ћутим”, казао је Рус.

Стари игуман који је добро знао руски пошто је седам и по година био свештеник на двору царице Катарине Друге, али и који је знао да чита живот са лица, није се збунио. „Прочитао” је да је незнанац племићког порекла, да је у себе сабрао велику муку. Сава Љубиша је наредио: за руског незнанца да се одреди посебна „камара” (соба) и да се поштује његов завет ћутања.

Био је одмах прихваћен и посао који је себи одредио испосник који је решио да море са селом Челобрдо повеже путем. Свако јутро је с комадом хлеба и тиквом воде одлазио на посао. Кроз љути камен и шумско беспуће, кршио и зидао. Једном руком, цариградским маљем и гвозденом вољом. За њим је остајала лепа, камена, степенаста стаза. Недељом и светим данима одмарао је у својој камари.

У време док је необични Рус крчио и поплочавао друм, у летње предвечерје, бануо је у манастир млад монах. Голобрад, насмејан одмах је прихватио предлог калуђера да стане за певницу. Појање, какво се до тада није чуло, задивило је манастирску братију, одушевио се и стари игуман. Стаситог момка, који је казао да је добио монашко име Јелисеј, пошто је пострижен у Кијевској лаври, примили су као најрођенијег. Те вечери разговору у манастирској трпезарији присуствовао је и једноруки Рус. Лепо лице с којег је текао руски језик и ведро чело, подигли су боре на његовом лицу. А на другој страни младом монаху су се, када је угледао старца, зажагриле очи, што нико није приметио. Као ни данима касније када је кроз мали отвор своје ћелије младић дуго погледом испраћао старца који је одлазио на свој друм.

Трајало је то пуне четири године. Јелисеј је научио српски, био омиљен и игуман је хтео да га на Цетињу митрополит црногорско-приморски рукоположи за јеромонаха. Овај је то упорно одбијао, изговарајући се да још није молитвама окајао грехе. Које, нико није знао.

Јелисеј се једног дана изненада обрео у постељи. Почео је да копни, нису помагале травке лековите које су доносили калуђери и видари. Био је већ жут као восак када је затражио од калуђера да запале свећу и доведу старца Јегора у његову келију. И да их оставе насамо.

Када је старац градитељ сео на руб постеље посматрајући уморно Јелисејево лице низ које су се сливале сузе, претрнуо је. Препознао је поглед. А онда је уморном руком Јелисеј скинуо црну монашку капу, испод које се расула кестењаста коса. И указао крупан младеж на левој слепоочници. Заридао је тада Јегор Строганов, стиснуо једном руком монаха из којег је излазио живот. Била је то, у ствари, његова кћерка јединица Јекатерина.

У подне је млади монах издахнуо. Калуђери су се дуго снебивали када су у његовом лику открили лепу девојку. Сахрањена је истога дана, а калуђери Прасквице су се заветовали да ће тајну чувати.

Јегор је наставио да гради свој пут, не проговоривши. Још годину-две је крчио и подзиде правио. Било је то негде пред најезду Француза 1908. (похарали су благо, нарочито писано манастирско, и спалили га) када је необични Рус ставио последњу плочу на врху брда, Челобрда. Потом је легао у камару и више није излазио. Једног јутра нашли су га мртвог и сутрадан је сахрањен, тик уз темеље храма Прасквица, који су постављени 1050. године. У вечну литургију уписано је име Јегора Строганова и спомиње се при свакој служби Божијој.

Велику тајну Јегор Строганов ипак није однео у гроб. Уморан, предосећајући крај исповедио се калуђеру који је неговао Јелисеја, односно Јекатерину. Био је, како је казао, високи официр царске Русије, задовољан службом и нарочито лепом и паметном кћерком Јекатерином. Но, како то најчешће и бива, срећу је сменила несрећа. На једном официрском балу Јекатерина се загледала у лепог капетана. Заискрила је љубав на коју су Јекатерина и капетан различито гледали. Она је волела, а он је хтео авантуру. Заболело је то ужасно, али ништа мање оца Јегора. Изазвао је несуђеног зета на двобој. Капетан је пуцао први, тешко ранио Строганова у руку и слабину. Но, Јегору десна рука није задрхтала, погодио је капетана право у срце. Дуго се потом лечио, лева рука је онда ампутирана. По изласку из болнице нова невоља – кући није било кћерке. Тражио је од манастира до манастира седам година, а онда се у Сант Петербургу укрцао на брод који га је довео у Будву.