Збуњени савез

У тренутку хропца СССР-а, Солжењицин је у тада популарној „Комсомолској правди” објавио чланак о „обнови Русије”, која је по мишљењу писца требало да почне најпре преправком њених совјетских граница. У потрази за добрим примером, Солжењицин је пронашао Казахстан. Због чега би казашки север био Казахстан, када је то јужни Сибир?

Солжењицинов глас допирао је (септембра 1990) врло далеко. То се потврдило и нагло распаљеним жаром казашких Руса да се коригује „бесмислени начин” на који су Лењин и Комунистичка партија „поклонили Казахстану историјске територије Русије”.

Реч је о пет области с претежно руском популацијом. Горбачов, који је све више схватао да је реформама отворио пут нечему што га надраста, није знао како би одговорио изазову. Салетали су га интервјуима, а за царства, „Солжењицинове области” јесу биле руске. Горбачов је веровао да се извукао тиме што је предложио дебату о спорном питању. Губио је из вида да тренуци згуснутих збивања захтевају брзе одлуке. Док је говорио о дебати, два супротстављена табора на северу Казахстана већ су била челом у чело. У градском совјету Каменогорска, група депутата Руса захтевала је референдум о уједињењу области с Русијом.

Ствар референдума изнета је затим на тргове и улице, док Москва (1991) није прелила усијање леденом водом саме Русије, решене да избегне крваво купатило искушано у Југославији.

Сећање на Солжењицинову замисао о „обнови Русије” оживљено је епизодама које су претходиле победоносном рату Русије с Грузијом. Рат је, како се зна, вођен поводом грузијске Јужне Осетије, испровоциран Сакашвилијевим покушајем да осамостаљену покрајину врати под контролу Тбилисија инвазијом. Прискакањем у помоћ Јужној Осетији, Руси су Грузији сада конфисковали и другу покрајину, Абхазију – прогласивши Тбилиси неурачунљивим за старање о аутономијама.

Бранећи своје самодаровано право да интервенише силом, Москва се први пут позвала на заштиту „својих грађана” у туђим аутономијама. Афирмисана је теза о одбрани руског државног интереса, макар и војном средствима, свуда где је такав интерес угрожен евентуално угроженим правима Руса на тим територијама. Кавкаски Абхази и Осети нису дабоме Руси, таман колико нису ни Грузини. Али признати су „руским грађанима” током московске кампање опскрбљивања „кандидата за Русе” руским пасошима.

„Независност” Абхазије и Јужне Осетије требало би да опомене бивше совјетске републике на лојалност Москви, посебно оне регионе настањене Русима. Оне су сада „сфера руских интереса”, што значи са ограничењем опција против. Кампања поделе руских пасоша проширена је на Украјину и Крим, а без обзира на „савезничку тишину”, тешко је веровати да руски необјављени плебисцит у суседству не брине и Казахстан, који је други по броју Руса уукупном становништву. Својеврсна индиција алармираности је одбијање савезница Русије у Организацији за колективну безбедност да признају „независност” Абхазије и Јужне Осетије.

Сложни у осуди експанзије НАТО-а „ван зоне Атлантика”, штедри у солидарности поводом прискакања Русије Јужној Осетији, руски савезници збуњени су инсистирањем Москве да се аутономије признају независним. Искрсава им питање ко је следећи.

Очекивана подршка Кине, изостала је. Замењена је фијаско-саопштењем Шангајске организације (Кина, Русија, Киргистан, Таџикистан, Казахстан, Узбекистан) да окупљени лидери „реафирмишу приврженост принципима уважавања историјских и културних традиција сваке земље и напорима срачунатим на очување јединства и територијалног интегритета сваке државе”. Није поменуто да је раскомадана Грузија изузетак. Организација за колективну безбедност (истоветан састав клуба, само с Белорусијом уместо Кине) разишла се (5. септембра) не одлучивши да се отцепљене покрајине признају колективно. Препуштено је да о томе одлучи свака чланица. Чланице ћуте, а Јужну Осетију и Абхазију признали су палестински Хамас и Никарагва. Можда недовољно да би Москва гајила илузије да свет аплаудира политичким замислима, иначе великог литерате Солжењицина.