Zbunjeni savez

U trenutku hropca SSSR-a, Solženjicin je u tada popularnoj „Komsomolskoj pravdi” objavio članak o „obnovi Rusije”, koja je po mišljenju pisca trebalo da počne najpre prepravkom njenih sovjetskih granica. U potrazi za dobrim primerom, Solženjicin je pronašao Kazahstan. Zbog čega bi kazaški sever bio Kazahstan, kada je to južni Sibir?

Solženjicinov glas dopirao je (septembra 1990) vrlo daleko. To se potvrdilo i naglo raspaljenim žarom kazaških Rusa da se koriguje „besmisleni način” na koji su Lenjin i Komunistička partija „poklonili Kazahstanu istorijske teritorije Rusije”.

Reč je o pet oblasti s pretežno ruskom populacijom. Gorbačov, koji je sve više shvatao da je reformama otvorio put nečemu što ga nadrasta, nije znao kako bi odgovorio izazovu. Saletali su ga intervjuima, a za carstva, „Solženjicinove oblasti” jesu bile ruske. Gorbačov je verovao da se izvukao time što je predložio debatu o spornom pitanju. Gubio je iz vida da trenuci zgusnutih zbivanja zahtevaju brze odluke. Dok je govorio o debati, dva suprotstavljena tabora na severu Kazahstana već su bila čelom u čelo. U gradskom sovjetu Kamenogorska, grupa deputata Rusa zahtevala je referendum o ujedinjenju oblasti s Rusijom.

Stvar referenduma izneta je zatim na trgove i ulice, dok Moskva (1991) nije prelila usijanje ledenom vodom same Rusije, rešene da izbegne krvavo kupatilo iskušano u Jugoslaviji.

Sećanje na Solženjicinovu zamisao o „obnovi Rusije” oživljeno je epizodama koje su prethodile pobedonosnom ratu Rusije s Gruzijom. Rat je, kako se zna, vođen povodom gruzijske Južne Osetije, isprovociran Sakašvilijevim pokušajem da osamostaljenu pokrajinu vrati pod kontrolu Tbilisija invazijom. Priskakanjem u pomoć Južnoj Osetiji, Rusi su Gruziji sada konfiskovali i drugu pokrajinu, Abhaziju – proglasivši Tbilisi neuračunljivim za staranje o autonomijama.

Braneći svoje samodarovano pravo da interveniše silom, Moskva se prvi put pozvala na zaštitu „svojih građana” u tuđim autonomijama. Afirmisana je teza o odbrani ruskog državnog interesa, makar i vojnom sredstvima, svuda gde je takav interes ugrožen eventualno ugroženim pravima Rusa na tim teritorijama. Kavkaski Abhazi i Oseti nisu dabome Rusi, taman koliko nisu ni Gruzini. Ali priznati su „ruskim građanima” tokom moskovske kampanje opskrbljivanja „kandidata za Ruse” ruskim pasošima.

„Nezavisnost” Abhazije i Južne Osetije trebalo bi da opomene bivše sovjetske republike na lojalnost Moskvi, posebno one regione nastanjene Rusima. One su sada „sfera ruskih interesa”, što znači sa ograničenjem opcija protiv. Kampanja podele ruskih pasoša proširena je na Ukrajinu i Krim, a bez obzira na „savezničku tišinu”, teško je verovati da ruski neobjavljeni plebiscit u susedstvu ne brine i Kazahstan, koji je drugi po broju Rusa uukupnom stanovništvu. Svojevrsna indicija alarmiranosti je odbijanje saveznica Rusije u Organizaciji za kolektivnu bezbednost da priznaju „nezavisnost” Abhazije i Južne Osetije.

Složni u osudi ekspanzije NATO-a „van zone Atlantika”, štedri u solidarnosti povodom priskakanja Rusije Južnoj Osetiji, ruski saveznici zbunjeni su insistiranjem Moskve da se autonomije priznaju nezavisnim. Iskrsava im pitanje ko je sledeći.

Očekivana podrška Kine, izostala je. Zamenjena je fijasko-saopštenjem Šangajske organizacije (Kina, Rusija, Kirgistan, Tadžikistan, Kazahstan, Uzbekistan) da okupljeni lideri „reafirmišu privrženost principima uvažavanja istorijskih i kulturnih tradicija svake zemlje i naporima sračunatim na očuvanje jedinstva i teritorijalnog integriteta svake države”. Nije pomenuto da je raskomadana Gruzija izuzetak. Organizacija za kolektivnu bezbednost (istovetan sastav kluba, samo s Belorusijom umesto Kine) razišla se (5. septembra) ne odlučivši da se otcepljene pokrajine priznaju kolektivno. Prepušteno je da o tome odluči svaka članica. Članice ćute, a Južnu Osetiju i Abhaziju priznali su palestinski Hamas i Nikaragva. Možda nedovoljno da bi Moskva gajila iluzije da svet aplaudira političkim zamislima, inače velikog literate Solženjicina.