Двосмислена работа

Како би из глава својих радника избили сваку помисао на штрајк, амерички индустријалци испред својих погона постављају табле упозорења на којима пише: посао са трансфером у Мексико! Дакле, ако радници нису задовољни условима рада (који у неолибералним режимима неодољиво подсећају на оне с почетка индустријске ере), компанија ће своје погоне експресно изместити у комшијску оазу јефтине радне снаге. Једна од карактеристика савременог глобалног доба јесте управо мобилност која преузима улогу демаркационе линије између капитала и рада: и капитал и рад интензивно прелазе географске границе у потрази за профитом. Разлика је у томе што се мобилност капитала (који трага за јефтином радном снагом) сматра пожељном и дозвољеном делатношћу, док се мобилност радне снаге (која трага за издашним надницама) сматра непожељном и недозвољеном. Поједностављено речено, мобилност капитала симболизује тријумф идеје слободног тржишта, док се мобилност радне снаге приказује као ретроградна манифестација истог.

Мобилни капитал захтева обавезну неолиберализацију земаља које намерава да посети. Другим речима, да би се једна земља (која се налази у развоју, попут Србије) успешно трансформисала у слободни тржишни магнет за привлачење капитала, она мора да спроведе низ неолибералних мера. Најважније међу њима су: преображај и разградња социјалне државе, дерегулација тржишта помоћу ниских заштитних царина, смањивање државних субвенција, антиинфлаторна новчана и каматна политика, приватизација државних предузећа... Два су битна момента! Прво, наведене мере веома ефикасно „чисте” терен од потенцијалних социјалних и радничких захтева, и то под фирмом стварања повољних услова за довлачење страних инвестиција. Друго, појачана конкуренција међу радницима, обично праћена хроничном незапосленошћу, и законска регулатива која штити поседнике капитала стварају услове у којима је обарање платне структуре готово уобичајено . При том не само што нема ни говора о евентуалним негодовањима радне снаге (капитал ће увек наћи повољно окружење или раднике спремне на игре без граница), већ се успехом сматра задржавање капитала по сваку цену!

Све до сада речено наводи на закључак да се срећемо с потпуно новим глобалним феноменом који поједини социолози (Урлих Бек) називају не-империјализмом. У Немачкој је, примера ради, синдикат радника у аутомобилској индустрији успео да спречи измештање производње новог Фолксвагеновог комбија у иностране оазе јефтине радне снаге, али по цену дужег радног дана и „краће” плате! Поменути немачки социолог Бек објашњава да не-империјализам значи да средство присиле мобилног капитала није његов претећи улазак на нечију територију, већ претећи не-улазак или одлазак. Не-империјализам опстаје захваљујући владама малих земаља (наша није изузетак) које су се уклопиле у топ-даун глобалну структуру моћи унутар које се одлуке намећу „одозго”. Другим речима, владе су све мање окренуте народу, а све више наднационалним економско-политичким ентитетима (ММФ, ЕУ). Управо на ово мисле бројни критички оријентисани социолози када указују на раскорак између тржишта и демократије, капитализма и слободе... Моћ се, како вели уважени франкфуртски мислилац Јирген Хабермас, може демократизовати за разлику од новца. Невоља је у томе што је новац у огромној мери супституисао моћ. Један други мислилац (К. М. Гаус) тврди да моћ поседује онај ко је у стању да натера људе на мобилност. У случају источноевропске радне снаге или оног њеног дела који је успео да прескочи зидине европске тврђаве, моћни генератор мобилности представљала је немаштина. Али не, како се олако верује, немаштина кумулирана током ере комунизма, већ она настала у ери неолиберализма, након пада Берлинског зида.

Управо ову чињеницу нису узели у обзир британски медији када су својевремено испаљивали плотуне готово расистичких увреда на рачун румунских и бугарских имиграната бојећи се да ће ови одмах по уласку у ЕУ преплавити острво! Али где су за то време били британски радници да пруже руку подршке својим балканским колегама? Могући одговор могао би да гласи како је егзистенцијална зебња напросто прогутала раднички интернационализам.

Чини се стога да су у савременој ери глобализације управо егзистенцијални страхови испунили празнину између капитала и рада. Страховања да ће мобилни капитал напустити тржиште произвела су не-империјализам. Страховања да ће мобилна радна снага преплавити тржишта изазвала су не-интернационализам. С друге стране, неолиберализам потпомаже мобилност капитала и истовремено саботира мобилност радне снаге. Питање је само колико ће дуго трајати та двосмислена работа.

социолог