За кога је позориште?

Иако насловљен као позоришна критика, овај текст то сигурно није, већ је нека врста кратког есеја о социолошком, психолошком, педагошком значају представе „Бејби драма”, као и о немогућности да се о њој напише позоришна критика.

Вредновање представе „Бејби драма” редитељке Сузан Остен изазива бројне дилеме, зато што је тешко пронаћи релевантну позицију са које се представа тумачи. „Бејби драма” је намењена бебама од шест до дванаест месеци. Њена структура и тематика, склоп текстова, кореографија, музика, сценографија, игре са маскама, бојама и светлом, резултат су низа радионица, проучавања понашања шестомесечних беба, њихових реакција на речи, слике, боје, звуке.

Представа почиње у фоајеу позоришта, где извођачи разговарају са мајкама и са бебама, а наставља се на сцени, посебно дизајнираној за ову прилику (извођачи и публика су смештени у задњем делу сцене Југословенског драмског позоришта). Ту се смењују извођење песама, визуелно интересантне кореографије, постављање питања о стварању живота итд. Глумци, који наступају у оштрим цртама, подстичу интерактивност са бебама. Бебе се активно укључују у представу, пузе према извођачима, плачу, вриште, смеју се, утичући на ток представе.

Постоје две врсте публике ове представе, бебе и њихове мајке, којима је представа намењена, и ми остали, одрасле особе без беба, публика публике, на неки начин, који смо у позицији некаквих воајера, који са стране посматрају комуникацију између глумаца и беба. Ми смо, на овој представи, заправо сувишни, нарушавамо, на неки начин, компактност пројекта. Без нашег присуства, представа би, заправо, била заокруженија, у целини оправданија. Тако да је и наше писање о овом пројекту, у основи, обележено низом проблема и контрадикторности, одсуством референтног система вредности.

Дакле, имајући у виду да су, драстичном променом публике којој се представа примарно обраћа, коренито промењене уобичајене сценске вредности и законитости, у евалуацији ове представе је немогуће користити стандардне референтне оквире, у анализама њених естетских квалитета. Тако да је чињеница да је вашем критичару, као и већем делу одрасле публике, без беба, било солидно досадно на овој представи, односно да нисмо скоро уопште били подстакнути призорима које гледамо, заправо, у овом контексту, сасвим ирелевантна, зато што представа и није намењена нама. То имплицира да је практично немогуће написати смислену позоришну критику ове представе, јер одрастао аналитичар, са другачијим захтевима према позоришту, нема право да суди о нечему што се и не обраћањему. Пошто је овде реч о експерименталном, истраживачком, граничном извођачком облику, чија је особеност, превасходно, у избору циљне групе којој се обраћа, традиционални естетски критеријуми немају никакву важност. Значај ове представе је, пре свега, на социолошком, педагошком, психолошком плану, а ти аспекти и утицаји тек треба да се испитају, јер је реч о сасвим новом театарском жанру.

Извесно је да „Бејби драма” покреће читав низ питања, укључујући и то да ли је њој уопште место на позоришном фестивалу као што је Битеф. Судећи по бројним дискусијама, недоумицама, конфузијама, које је представа изазвала, вероватно да јесте. Jeр, у суштини Битефа je да помера границе, покреће противуречне, оштре, бучне расправе о томе шта је, уопште, позориште, која је његова функција, коме се оно обраћа..