Тешка борба у Манили за живот Борише Симанића

Српски симбол борбе и јунак нације на недавно одржаном Светском првенству за кошаркаше постао је наш репрезентативац Бориша Симанић, коме је због тешке повреде током утакмице са Јужним Суданом одстрањен бубрег. Његови саиграчи су сваку наредну утакмицу посвећивали њему, а затим су се као љубимци нације заједно са Боришом вратили у Србију са сребрним одличјем око врата. Захваљујући знању и упорности лекара наше кошаркашке репрезентације, професору др Драгану Радовановићу, који је иначе и хирург Клиничко-болничког центра „Др Драгиша Мишовић”, председник Здравствене комисије Олимпијског комитета Србије и председник Црвеног крста Србије, Симанић је успешно пребродио све здравствене препреке које су му у тренутку промениле живот. У разговору за „Политику” професор Радовановић каже да је одмах након повреде Симанића увидео да је реч о нечему алармантном, да му је било тешко што му филипински лекари нису дали да присуствује операцијама и да је важно да овај кошаркаш још неко време буде под надзором лекара.

Како сте одмах знали да је реч о озбиљној повреди?

Пет минута након ударца када је изашао са терена и када је кренуло његово збрињавање, утврдило се да мокри велику количину чисте крви. Било ми је јасно да је дошло до тешке централне повреде бубрега са тренутним изливањем крви и у простор око органа, што је алармантно стање. Код тих најтежих повреда борите се да зауставите јако крварење које угрожава живот и да сачувате бубрег. Када смо дошли у болницу, ту су све били специјализанти који су позвали телефоном специјалисте да их консултују и послали су им снимке са снимања. Закључили су да је повреда таква да може да сачека и да не мора одмах да се ради захват. Знао сам да ће се због природе његовог стања клиничка слика код њега брзо и драматично развијати па сам остао са њим у болници. Било је тако како сам и претпоставио. Њему је било све лошије, инсистирао сам да се понове снимања скенером. Тада су схватили да је реч о ултрахитном стању и да операција мора да се обави одмах. Нови проблем је настао када су ушли у операциону салу. Ја сам желео да присуствујем операцији, али они нису то дозволили.

Зашто нису дозволили?

То није политика њихове болнице. Нису дозволили да им помогнем у раду иако су знали да сам хирург, али ни да посматрам операцију. Рекли су ми да ће ми се јавити када се све заврши. Позвали су у раним јутарњим сатима да ми саопште како је неопходна крв за нашег репрезентативца и да је они немају будући да он има ретку крвну групу, А негативну. Тада је настала потрага за крвљу. Знао сам да нико од играча нема ту крвну групу, па смо звали све чланове наше делегације да проверимо ко има, чак смо контактирали и наше навијаче. Нико није имао.

Како сте успели да набавите крв?

Неко је у једном тренутку рекао да можда треба да питамо њихов Црвени крст. Тада сам позвао генералног секретара Црвеног крста Филипина да замолим за помоћ. Они су нам у року од два сата прибавили довољне количине крви.

Симанићу је живот висио о концу?

Две операције су рађене. Бориши је у обе био угрожен живот. Проблем је настао приликом разливања урина по трбуху, постојала је бојазан од претеће сепсе. То је била борба са временом. А све се догодило током викенда када није било лекара у болници, па сам ја морао да инсистирам на доброј дијагностици и снимању на скенеру и да „подигнем узбуну”. Њихови лекари су телефоном поручили да му се само стави дрен. Инсистирао сам да се појаве у клиници. Када су дошли, схватили су да се појавило запаљење трбушне марамице и да је неопходна нова операција.

Тада је урађена друга операција?

Тако је. Оперисали су га поново. И у току постоперативних дана се страховало због сепсе. Он је у континуитету био угрожен. Драматичност његове ситуације је била што је имао озбиљне разлоге за операцију, крварење, проблем са изумрлим бубрегом који је било неопходно извадити, и запаљење трбушне марамице са претећом сепсом. После прве операције, лекари филипинске болнице су ми саопштили да су извукли велику количину крви и да су успели да спасу бубрег, односно да га ушију. Међутим, после неколико дана од прве операције настала је компликација. Очигледно је ткиво тог бубрега изгубило виталност, па је била неопходна и друга операција. Опет је био викенд и опет сам инсистирао на бржој дијагностици и реаговању. Поново је урађен скенер а затим је урађено и вађење бубрега. Постоперативни ток је прошао уредно па смо могли да организујемо и превоз авионом, односно чартер лет, јер Бориша није био у могућности да мења авионе и летове на повратку за Београд. Били су му неопходни оптимални услови да би могао да без проблема стигне у Србију.

Када сте одлучили да позовете анестезиолога и анестетичара из КБЦ „Др Драгиша Мишовић” да вам се придруже у Манили?

Одмах сам тада одлучио. Знао сам да он мора да буде под добрим надзором када се будемо враћали авионом за Србију, јер када се налазите на висини од 10.000 метара парцијални притисак кисеоника је нижи за 30 одсто. У тим ситуацијама су током транспорта могуће одређене реакције организма, нарочито плућа. Зато је било неопходно да дођу наши анестезиолог и анестетичар, да буду ту ако дође до неких пропратних ефеката, недајбоже компликација, и да реагују на прави начин. Прво смо урадили сву дијагностику која нам је показала да Бориша може безбедно да уђе у авион, а да бисмо били максимално сигурни одлучили смо да и ти стручњаци буду са нама.

Како је сада Боришино здравствено стање?

Побољшава се из дана у дан. Налази се у КБЦ „Др Драгиша Мишовић” како бисмо могли да направимо завршну дијагностику стања функције другог бубрега. Мора да прими још неке терапије, а затим ће бити отпуштен на кућно лечење.

После колико времена ће он моћи да се врати на терен?

Прво рана на трбушном зиду мора добро да зарасте. Да би могао да се бави појачаном физичком активношћу мора да прође око три месеца. За то време ће доћи до адекватне стабилизације рада другог, десног бубрега, односно до прихватања потпуне функције. Када се буде видело да бубрег адекватно толерише напор, он ће моћи да крене са повратком у спорт.

Колико су честе овакве врсте повреда које је он имао?

По литератури, у један до пет одсто случајева долази до повреде бубрега. Постоје пет ступњева озбиљности повреде. Четврти и пети степен се ретко јавља, чак и у свакодневном животу. Претраживао сам по интернету и нисам нашао да се некада у спорту десила једна овако тешка повреда као у Боришином случају.

После овог искуства у лечењу, можете ли да упоредите квалитет лечења у српском и филипинском здравству?

Ми често из разних разлога критикујемо наш здравствени систем. Али када поредите наш и њих систем, наш је неупоредиво бољи. Та болница у којој је лечење организовано, најбоља је приватна болница у Манили. Њу је ФИБА одредила као ону у којој ће се лечити учесници Светског првенства у кошарци. Код нас је медицина и даље хумани део посла, а код њих је искључиво бизнис. То је суштинска разлика. Наш здравствени систем је бољи, ефикаснији и приступачнији за пацијенте.

Критеријум суђења дозвољавао и тучу

У Манили сте доста посла имали и са збрињавањем повреда других играча?

Увек се тако дешава на овако великим такмичењима. Игра се велики број утакмица. Наш тим је одиграо веома јаке утакмице, са критеријумом суђења који је дозвољавао баш интензиван контакт између играча, да не кажем у појединим тренуцима и праву тучу, која је физички веома захтевна и опасна. То је био разлог зашто је било више повреда. У финалу је дошло до повреде скочног зглоба Огњена Добрића, који је за нас био веома битан играч. Потребно је да прође неколико недеља како би се та повреда санирала потпуно.

И капитен репрезентације Богдан Богдановић је имао неки вирус и лоше се здравствено осећао у финалу првенства?

То је било пролазно и последица је његовог преоптерећења и напора и велике одговорности. Све је он капитенски поднео.

Одлика великих играча јесте да инсистирају да играју и дају свој максимум и када нису потпуно добро?

Апсолутно. Они су једна дивна екипа која се одавно није уклопила толико добро као тим. То је 12 сјајних момака, то су витезови спорта по свим карактеристикама. Свима нама који смо били са њима било је задовољство да можемо да им помогнемо.