Шампиони, Његош и, наравно, Вучић

Хиљаде насмејаних лица, младих и старих, женских и мушких, звездаша и партизановаца, једних поред других, јединствених у чистој  радости – слика је која се већ деценијама може видети само на једном месту у Србији – испред балкона Скупштине Београда. На дочеку наших спортских шампиона. Мало је оних које успех наших кошаркаша, баскеташа и Новака Ђоковића и њихова радост због оваквог дочека није испунила срећом. Мало, али било је и таквих. Но, осим што су навукли бес огромне већине грађана, њихова пакост ни сенку није бацила на „слику среће”.

Ретко из Србије у свет одлазе лепе слике, а ова с вицешампионима света у кошарци, шампионима Европе у баскету три на три и најбољим тенисером у историји овог спорта Новаком Ђоковићем, пред хиљадама радосних људи, која је обишла свет, није могла бити лепша. Требало би само због тога да будемо поносни на наше спортисте с балкона, и све друге. Али поносни смо, пре свега, због начина на који су се борили и боре за своју Србију – дали су и дају све од себе. И више од тога. Кад би свако од нас у свом послу дао све од себе и још се расплакао као кошаркаши или као најбоља одбојкашица света, наша Тијана Бошковић, зато што су освојили „само” сребро, уместо, као многи, да за сваки лични неуспех кривца нађу у „судијама”, Србија би била веома успешна земља.

Гори од ових који увек имају оправдање за себе само су они који своје незадовољство „лече” изливима беса према људима који су успели да остваре своје снове и амбиције. Спортисти који су све постигли сопственим трудом и великим одрицањем такве посебно нервирају. За такве су наши спортски шампиони „никакви људи”, „полтрони”, „необразоване незналице”, „шупљоглавци”... Упркос таквом мишљењу о њима, све би им, кажу, опростили кад би изабрали да буду уз њих, да не кажемо кад би помогли да они, паметни и образовани, остваре своје амбиције и циљеве.

Кад је Новак Ђоковић почетком јуна освојио 23. гренд слем титулу у Ролан Гаросу и постао тенисер с највише тих титула у историји тениса, један лекар из Ниша написао је текст за један дневни лист, у коме је свеколикој, додуше малобројној, јавности објаснио како не разуме толике хвалоспеве за човека који, „осим да удара лоптици с једног на други крај”, ништа друго не зна. Написао је да је Новак из „примитивне породице, његов отац скаче уз примитивну музику, а и Новак с њим и пева – коси тата, косим ја”... Фуј. Но, каже, лекар, „све бих му опростио, а био би уписан у историју, када би дошао на протесте ’Србија против насиља’ и позвао народ да их подржи”. Оцењује лекар – „Уколико то не уради, ни историја га неће памтити.”

Камен на Новака бацила је и бивша политичарка Весна Пешић. После освајања 24. гренд слем титуле у Њујорку, Пешићева је написала да јој је „доста више Ђоковића”. Каже: „Баш ме брига да нас/ме он више дави са двадесет петим, кад имамо нови тенис који игра Алкараз. Плус је примитивна конзерва, џиберај уз музику.” Ни са овим твитом, као ни у политици, судећи по реакцијама, није се баш прославила.

Није само Ђоковић био мета већ и наши сребрни кошаркаши, не зато што нису освојили злато, напротив, неке је то обрадовало, него зато што су отишли „на поклоњење Вучићу” и још „му понизно уручили дрес и лопту”. Упитан да ли је разочаран што кошаркаши нису освојили злато, директор НВО Црта Раша Недељков је рекао: „Поносан сам. Можда је и добро што нису на првом месту, јер би се то онда више политички експлоатисало у негативном смислу.”

Један новинар се обрушио на сребрне одбојкашице због одласка „код властодршца, који је утешио Тијану Бошковић оценом да је она много боља од кубанске Туркиње Мелисе Варгас”. Пише новинар да нација нема ништа од успеха наших спортиста, замера им што иду „код владара на поклоњење”, али се, каже, потајно нада да ће „коначно постати наши и да се неће предати владару на штиту”. Закључује: „Морају једном да се изјасне, јесу ли његови, наши или своји у растућој диктатури. Једно, друго и треће заједно не иду. Изјава да су играли за народ тешко је одржива у дворском метанисању.” Не знам да ли је новинар гледао дочек, ако јесте, видео је шта народ мисли о нашим спортистима и њиховим успесима. Успут, Турска, земља са 85 милиона становника, победила је Србију која је више од десет пута мања, тек кад је са Кубе „увезла” Варгасову. И то једва.

Марко Ољача, ако има неко ко не зна, то је председник Друштва за одрживу будућност „Кораци”, згрожен је атмосфером на дочеку, где је „маса клицала свима”, а „’Београдски синдикат’ (без ’Систем те лаже’) и Новак Ђоковић су били само увод у крешендо етнонационалистичког кича”... Констатује да су кошаркаши могли да оду у неку школу, уместо „што су отишли код председника и однели му поклоне” и истиче: „Ето среће да је све остало на резултатима и да се пријем и дочек нису догодили.” Оцењује и да се „нигде на свету професионални спорт политички не злоупотребљава као код нас”.

Александру Вучићу се свашта може замерити и приговорити, осим да је икад покушао да спортисте искористи у политичке сврхе. Сви знају да је био редован посетилац спортских терена пре него што је дошао на власт. Од када је постао власт, на утакмице, па ни репрезентативне, не иде. И то зато што, како је објаснио, не жели да то користи у политичке сврхе и да се кити туђим перјем.

Сви се сећамо бившег председника Бориса Тадића, који није пропуштао не само репрезентативне мечеве него је славио и европску титулу ватерполиста Партизана, заједно с тадашњим градоначелником Београда Драганом Ђиласом. Са Вуком Јеремићем је био на отварању Олимпијских игара у Пекингу, а 2009. године, између осталог, примио је заједно ватерполисте, рукометаше и породицу Ђоковић, којима је рекао: „Свака част, клањам се вашим успесима.” Ватерполисти су му поклонили капицу и лопту с потписима...

И није само наш тадашњи председник Тадић ишао на утакмице репрезентације и примао спортисте. Бивша немачка канцеларка Ангела Меркел пратила је фудбалску репрезентацију, али и своје олимпијце, где год да су играли. Француски председник Емануел Макрон био је на финалном мечу Француска–Хрватска на Светском првенству у фудбалу у Русији, заједно с тадашњом хрватском председницом Колиндом Грабар Китаровић... И сви председници света организују пријеме за своје успешне спортисте, то је, ваљда природно. А тек дочеци, да поменемо само како су Французи дочекали светске шампионе у фудбалу, па Хрвати своје вицешампионе, о Аргентини да не говоримо, тамо су светске фудбалске шампионе морали да штите од стотина хиљада пресрећних Аргентинаца.

Они који данас бацају камење и увреде на наше спортисте, јер не могу да поднесу што, као нормални људи, одлазе на пријем у њихову част код председника своје земље, само зато што се тај председник зове Александар Вучић, морали би, или би бар требало да знају, да се власт мења, а да је држава само једна. Било би и њима, политички, корисно да то не раде. Не у земљи где сви – мушкарци и жене, старо и младо – знају ко треба да буде у репрезентацији, пре свега, фудбалској и кошаркашкој, и колико је Новак „погрешио” кад је одиграо паралелу, уместо дијагонале.

Мало подсећање, зашто то треба, у сопственом политичком интересу да ураде. Својевремено је један важан функционер СПС-а, изнервиран неком изјавом Саше Ђорђевића, рекао да га не интересује шта прича „обични губитник”. Заборавила сам име овог „важног социјалисте”, а колики је губитник Саша Ђорђевић, најбоље сведочи то што је постао и остао Сале Национале, онај што нас је подигао у небо тројком у Барселони против Хрватске у последњој секунди, онај који седи на клупи Кине, која игра против Србије у Манили, устаје и пева химну своје Србије. Један и једини Сале Национале.

Бесмртни владика, песник Његош, рекао је: „Благо оном ко довијека живи, имао се рашта и родити.” Они који су у уторак били на балкону, они који су пре њих ту стајали и они који ће тек стајати, они су ти.