Материјалне грешке у извештају Хелсиншког одбора

Од нашег сталног дописника
Љубљана – Хелсиншки одбор Србије (ХОС) у годишњем извештају за 2007. осуђује „Политику” јер је „24. јануара (2008) објављен транскрипт поверљивог разговора политичког директора МСП Словеније Митје Дробнича са Данијелом Фридом и другим функционерима Стејт департмента, вођен у Вашингтону крајем децембра 2007”.

ХОС-ова „анализа” рада дописника „Политике” писана је истим речима и заснована на истим нападима којима је дописник „Политике” био изложен и од представника владе Јанеза Јанше после објављивања текста „Вашингтон диктира, Европа статира”. Медијски линч који су у подржављеним словеначким медијима оркестрирали челници владајуће партије премијера Јанше, васкрсао је у извештају ХОС-а, уз бројне фактографске нетачности.

ХОС инсинуира да је „разговор који се односио на координирани приступ Европске уније и САД проглашењу независности Косова, дан пре него што је објављен у београдском листу („Политици”) био постављен и на сајт Владе Републике Србије”. ХОС на трагу шест месеци старих, неуспелих оптужби Јаншиних јуришника на рачун дописника „Политике” тврди да је „разговор… на сајту Владе Србије” освануо 23. јануара. Ништа од тога није тачно. „Политика” је, на пример, текст објавила 25. јануара.

ХОС, оптуживши дописника „Политике” за „денунцијанство словеначке спољне политике и дипломатије” као „беспоговорних послушника Вашингтона, које и у ЕУ предводе битку за независност Косова”, исту етикету (денунцијаната и српских националиста) практично лепи и свим словеначким новинарима који су у Словенији побрали овације за истраживачко новинарство и кураж у критици вазалног односа Јаншине номенклатуре према захтевима Вашингтона и ЕУ.

У Словенији, у којој је 571 новинар потписао петицију против цензуре, коју је у подржављеним медијима спроводила Јаншина власт, непојмљиво је да нека НВО напада домаћег или страног новинара због његовог писања. Да парадокс буде већи, дописника „Политике” из Љубљане је у заштиту, истим поводом којим ХОС дописника „Политике” осуђује, посебним саопштењем за јавност узело у одбрану Друштво новинара Словеније.

Необично је и да ХОС срчано брани, поименце, „словеначке државне функционере Дмитрија Рупела, Јанеза Јаншу и Јелка Кацина”, за које тврди да о њима пишем „подругљиво, цинично и увредљиво”. Зар је увредљиво написати да је министар Рупел, на пример, приликом посете Београду октобра лане „био неискрен према домаћинима” када је обећао да ће током посете министра Љајића Љубљани бити склопљен социјални споразум којим би било регулисано питање исплате пензија закинутим словеначким пензионерима у Србији? Споразум није потписан ни дан-данас, нити је потписивање у изгледу. ХОС ме у истом тону оптужује да „у свакој прилици дискредитујем Словенију”; можда када откривам да баш Рупелово министарство није урадило кључан документ ни јануара 2008, четири месеца после Рупеловог обећања у Београду?

У истом даху ХОС преузима улогу „дрвеног адвоката” тврдњом да је Словенија „била принуђена да на себе преузме важну улогу у региону, посебно када је реч о решавању косовског чвора”. Словенија је добровољно радила на државности Косова, што потврђују изјаве бројних словеначких политичара, а ХОС покушава да негира оно, чиме се они диче. Ако Јанез Јанша никада није демантовао оно што је рекао словеначким медијима – да би Словенија требало да буде прва која ће признати Косово, и ако је Рупел пожуривао то признање упркос писму председника Тадића на које се Словенија оглушила – може ли дописник „Политике” одговарати за „нарушене међудржавне односе две земље”, како ХОС тврди у извештају за 2007?

Можда је за ХОС увредљиво писати о проблемима из домена заштите људских права (који би требало да су блиски бризи ХОС), попут „избрисаних”, непризнатој српској и другим еx-ју мањинама, о чему је у својим извештајима извештавао ХОС-у братски Хелсиншки монитор Словеније, а о томе су писали независни словеначки медији. Ако бисмо се руководили према смерницама Хелсиншког одбора Србије, новинари би требало да буду полтрони политике који неће указивати на проблеме како би они били решени.

Светлана Васовић-Мекина

-----------------------------------------------------------

Соња Бисерко: „Политика” је антиевропски лист

Гостујући прексиноћ у емисији „Полиграф” телевизије Б92, поводом недавно објављене књиге „Самоизолација: реалност или циљ”, на чијој је насловној страни карта Србије без Косова, Соња Бисерко, председник Хелсиншког одбора за људска права је изјавила да је „Политика” антиевропски лист.

Овај суд о најстаријим дневним новинама на Балкану она је, како је објаснила, донела на основу анализе објављених негативних текстова о Европској унији, начину како се извештава о преговорима Србије и ЕУ, пише о раду Хашког трибунала и о суседима. Текстови које „Политика” објављује о суседима су негативни, замерка је Соње Бисерко листу.

„'Политика' је перфидна”, изјавила је Бисерко, констатујући да је овај лист и даље „погромашки”, али да је сада мало више „софистициран, него у време Милошевића”.

У књизи „Самоизолација: реалност или циљ”на нешто више од 500 страна анализира се политичка ситуација,као и стање у медијима у прошлој години. На страницама ове књиге посебно су апострофиране Светлана Мекина-Васовић, дописница „Политике” из Љубљане коју Бисерко квалификује као „денунцијанта због објављених неких докумената”, као и Љиљана Смајловић, главна и одговорна уредница „Политике” односно „антиевропских новина у сваком погледу”.

Р. Д.

-----------------------------------------------------------

Протест Српског филозофског друштва

Српско филозофско друштво најоштрије протестује због најновијег извештаја Хелсиншког одбора за људска права у Србији, објављеног као књига „Самоизолација: реалност или циљ”. У том извештају се поименично наводе поједини чланови СФД-а, угледни универзитетски професори и јавни радници, као „носиоци српског националистичког пројекта”, због чега се тражи да буду позвани на „одговорност за своје деловање”, а њихови радови „цензурисани”. Захтева се да се прегледају „њихови уџбеници, као и остала литература на коју упућују студенте” и „препоручује се (...) цензура уџбеника који се покажу неадекватним”. Такође се захтева ограничење јавног и професионалног деловања ових интелектуалаца, под оптужбом да су они узрок „забрињавајућег тренда раста националистичких и радикалских идеја међу младима”.

Српско филозофско друштво, наводи се у саопштењу које је потписао председник Извршног одбора Слободан Кањевац, сматра да су овакви захтеви у потпуној супротности са елементарним академским и грађанским слободама. Захтеви за увођење цензуре универзитетских уџбеника, у 21. веку, као и за ограничење јавне делатности појединих интелектуалаца, представљају нечувени анахронизам. То је позив на успостављање ауторитарног патернализма над српским интелектуалцима и самокандидовање појединих невладиних организација за идеолошке комесаре и надзорнике таквог старатељства. Српско филозофско друштво позива академску и целокупну јавност Србије да се одлучно успротиви оваквим покушајима ограничења интелектуалних слобода. СФД упозорава да ће, у случају даљих захтева за нарушавање интелектуалног и професионалног интегритета својих чланова, о томе бити принуђено да обавести све међународне институције и организације с којима сарађује.

Р. Д.