Одлазак „Политикиног” дописника и уредника

За новинара је вероватно најтежи тренутак када исписује последњи поздрав колеги, другару и пријатељу с којим је делио сате, дане, месеце и године у жрвњу чудесно изазовног, лепог, али и теретног посла. У том послу је и Петар Мићковић искусио и истрпео све и свашта, од првих текстова објављиваних током давних година у београдском листу „Студент”, на чијим страницама је писао филмске критике и кратке есеје о феноменима свакидашњице, да би се потом огледао у различитим жанровима у „Експрес Политици”, одакле је пре више од тридесет година прешао у „Политику”. Пера је непрекидно показивао свој раскошан списатељски таленат, новинарску проницљивост и богату лепезу разноврсних знања.

Способност да код младих колега препозна њихове могућности, да их усмери ка пољу на коме ће најбрже и најбоље исказати своје врлине, поготово су дошли до изражаја када је у „Политици” ступио на дужност уредника, као први човек Викенд редакције.

После много година проведених у тој улози, био је именован за заменика главног и одговорног уредника листа, што је била његова последња дужност пре одласка у пензију. Познати бард „Политике”, светски угледан спољнополитички експерт и вишеструки дописник из иностранства Ђука Јулијус, давно је у младом колеги Петру Мићковићу препознао вредности које га чине квалификованим да управо на пољу спољнополитичког новинарства искаже своје списатељске и аналитичке врлине.

Захваљујући томе, био је за Перу истински изазов када је пре више од три деценије кренуо пут Латинске Америке и онда у Колумбији и Венецуели, често и у драматичном окружењу, искусио дражи, изазове и ризике спољнополитичког новинарства, тог нарочитог знамена „Политике”, до кога би требало да се вину они најбољи. Шта је то значило, Петар Мићковић је уверљиво показао када га је редакцијска обавеза на прелому прошлог и овог века одвела у далеки Пекинг, где је неколико година провео као дописник „Политике” из Кине. Био је то период од изванредног значаја не само за Кину и њен унутрашњи развој него и за свет, који је у некој врсти чуда био загледан у буђење далекоисточног дива, у брзину тамошњих промена и њихов утицај на глобални свет. Као непосредни сведок, Петар је те дубинске промене описивао с изоштреним аналитичким нервом, као да их је посматрао кроз неку врсту увеличавајућег стакла, осветљавајући њихов непосредни, али и онај далекосежни значај. Увек су ти текстови сведочили и о свакидашњици живота у Кини, о небројеним нитима којима је преплетена та вишемиленијумска цивилизација, нитима које се укрштају с дубинским кретањима у савремености. Као дописник из Пекинга,

Пера Мићковић је оставио дубок траг и у нашој тамошњој, невеликој заједници, међу нашим привредницима, културним радницима и дипломатама. Осведочио сам се у то у више наврата, када сам упознао неке од тих личности, које су о Пери говориле у суперлативима, па и сада, у тужном часу који је означио да више није међу нама. У еснафу новинара, највећи број нас у неком тренутку прасне, увек с добрим разлогом, мада се понекад чини да видљивог разлога и нема.

Последица је то оне нарочите дисциплине, читаоцима готово непознате, какву захтева колективни рад у редакцији, поготово у моментима спорења у вези с неким важним темама. То су тренуци када треба отклонити неспоразуме, устати против унутрашњих редакцијских и ванредакцијских притисака, то су и околности које намеће непрекидна борба с временом. Сат неумољиво откуцава, почињу да се мере минути, пошто у једном тренутку треба ставити тачку на обликовање листа, како би „Политика” кренула пут штампарије. После тога следи колективно растерећење, препуштање краткотрајној лагодности, пре него што се прионе на уређивање следећег издања.

Годинама сам, заједно с другим колегама, радио у Викенд редакцији „Политике” и био сведок Перине изузетне вештине да као уредник буде строг када брани нужне протоколе рада, строг према другима али и према себи, уз паралелни ослонац на сопствену, по много чему нестварну духовитост.

Његове муњевито срочене досетке, вицеви у којима смо уживали, изазивали су грохотан смех свих нас и чинили да уживамо у раду. Говорио је како свој хумор увелико дугује родном Дорћолу, који је за Перу Мићковића заиста био центар света. Сведочења о људима и о догађајима „из краја”, познавање дорћолских прилика и неприлика понекад би преточио и у текст, ненаметљиво, али кроз снажне, упечатљиве слике проткане суптилном духовитошћу.

Посебну уредничку способност Пера Мићковић је показивао при избору ударних тема за насловну страну „Политике”, за рангирање текстова зависно од њиховог значаја на унутрашњим странама листа, за муњевито обликовање и преобликовање наслова, без обзира на екстремну стиску с временом.

Концентрација коју је имао у моментима цајтнота одиста је била за дивљење. Перу је красила и велика љубав према животињама, прецизније речено према псима, о којима је знао „све”, поготово о лабрадорима, о којима је могао да говори дуго и неупућенима отвара прозор за поглед у свет верности који краси однос човека и пса. Спорт је такође био велика „слабост” Перина, тенис, кошарка, скијање. На првом месту тенис. Такмичења тениских великана редовно су била прилике за размену мишљења, за предвиђање победника и препричавање незаборавних потеза тениских велемајстора. Срећом, те године заједничког рада у Викенд редакцији текле су паралелно са већ легендарним сусретима и победама Новака Ђоковића. У борби над мрежом Пера се и сам огледао у оквиру новинарских надметања, са завидним успехом.

Као пасионирани читалац, Пера није пропуштао ниједну нову књигу, са задовољством их је препоручивао колегама, када нека од њих то заслужује, непогрешиво оцењујући да неко штиво и не завређује већу пажњу.

Као велики заљубљеник у филм, изрицао је једнако ауторитативне оцене. Петар Мићковић, нажалост, у пензији није уживао дуго, али сећање на њега остаје међу колегама, свакако и међу његовим Дорћолцима.