Велике игре у вези с обновом Сирије

Најмање пет особа убијено је недавно у сукобу становника малог места поред Дамаска и снага елитне Четврте дивизије, којом командује брат сиријског председника Башара ел Асада. Сукоби у месту Закија и протести по другим деловима земље потврђују колико је хитна обнова од разорних последица грађанског рата како би се повратио какав-такав нормалан живот онима који нису напустили Сирију.

Обнова је реч коју ових недеља и месеци понављају на широком потезу од Техерана до Москве, од Анкаре до Пекинга, посебно од како је Башар изашао из свог склоништа и посетио низ арапских престоница како би Сирију извукао из изолације у коју је запала на почетку рата 2011. Уједињене нације су штету начињену током 12 година рата процениле на 400 милијарди долара – готово 20 пута колико вреди данашња економија земље. Једна од пет кућа је у рушевинама, индустрија, транспорт, електрична мрежа и здравство готово непостојећи. Више од 90 одсто преосталог становништва живи испод границе сиромаштва. Више од 5,6 милиона напустило је Сирију, а још 6,2 милиона интерно расељено.

Асад је, храбрећи све незадовољнији народ, изјављивао да ће Сирија бити у стању да себе реконструише уз помоћ новца из пријатељских земаља, сиријске дијаспоре и нових пореза, али драматична ситуација се не побољшава.

Могућим спонзорима су руке везане западним санкцијама, посебно онима које је Асадовом режиму 2020. завела бивша америчка администрација, чиме се блокирају фондови за обнову. У Вашингтону и Бриселу позиција се не мења: неће бити нормализације са Дамаском, неће бити укидања санкција и ништа од реконструкције док не буде политичког решења у складу са резолуцијом УН 2254.

У таквим околностима, напори обнове су селективни.

Иран је први прискочио у помоћ како би се обновила електрична мрежа, Русија је најавила 500 милиона долара за модернизацију луке Тартус (где има своју поморску базу), Кина се појавила са иницијативом „Појаса и пута”, а било је и обећања међународних донора.

Медији Исламске републике, Башаровог најближег савезника, пишу да је „Сирија спасена” захваљујући мудрости и хероизму генерала Касема Солејманија, који је јануара 2020. убијен на аеродрому у Багдаду. Иран се припрема на предузме водећу улогу у обнови уништене земље.

Током недавних разговора са сиријским министром иностраних послова Фаисалом Микдадом, шеф дипломатије Хусеин Амир-Абдукахјан помињао је формирање посебне оперативне групе за реконструкцију, док је председник Ебрахим Раиси говорио о изградњи више од милион стамбених јединица.

Обнова је присутна и у изјавама турског председника Реџепа Тајипа Ердогана, чије трупе контролишу делове сиријске територије. Ердоганова шема више је концентрисана управо на те области где Анкара планира да пресели највећи део од три милиона сиријских избеглица на својој територији.

Русија, још један кључни играч сиријског рата, такође помиње обнову којом је требало да управља група „Вагнер”, али ти планови су неизвесни после погибије власника ове паравојне плаћеничке формације Јевгенија Пригожина.

Од повратка Сирије у Арапску лигу у мају, и богате земље Залива најављују милијарде долара помоћи, али је – тврди се – условљавају захтевом да Асадов режим прекине производњу дроге каптагон, за коју се сматра да је извор великих државних прихода али прети државама региона.

Ту су и Американци који преко својих курдских савезника контролишу делове Сирије и наговештавају да ће посебан експертски тим у наредних неколико месеци поднети извештај како да се савладају препреке које стоје пред процесом обнове.

У Паризу, специјални изасланик председника Емануела Макрона за Либан понавља да ће формирање стабилне владе у Бејруту кључни корак у глобалним напорима реконструкције Сирије.

Заједнички именитељ свих ових вербалних иницијатива јесте то што игноришу геополитичке корене сиријске кризе: захтеве великог дела становништва за реформама, слободама, сасецањем корупције и економским приликама. Без интервенције споља, прво од Ирана, потом Русије, па Турске, Израела и САД, тих промена неће бити. Асад је консолидовао власт и не показује да је спреман на уступке, а зашто би Техеран или Москва подржали реформе које спречавају код куће?

Уосталом, интереси главних спољних актера сиријске кризе су различити. Русија и Иран су формално савезници у Сирији, али њихове визије немају много заједничког: Москва би Блиски исток по моделу из времена хладног рата, Техеран сања о идеолошкој шиитској империји којом влада Велики вођа.

Номинални савезници су и Турска, САД и Израел, али када се дође на питање будућности Сирије, и читавог Блиског истока, њихове жеље се не подударају. Турска се нада да ће блокирати побуњеничке Курде и осигурати своју границу са Сиријом. Главна брига Израела јесте да спречи да окупирани Голан не постане база за упаде милитаната на његову територију. Америка је, барем што се ове администрације тиче, задовољна симболичним присуством у Сирији и не нуди неки кохерентан план за регион.

Већина Арапа је за статус кво. Управо оно чега се Сиријци навише плаше. Да су све приче о обнови празне речи.