Смернице изван домашаја деце

Нова школска година почела је смерницама Министарства просвете. Оне су такве да се неутралном посматрачу с друге планете може учинити да је школски систем измишљен управо овог септембра. Да никада раније није постојао. Јер смернице, поред тога што су донете како би се стекао утисак да држава нешто озбиљно ради по питању образовања, усмеравају просветне раднике да чине оно што они у великој већини случајева одувек чине – подстичу децу на толеранцију и солидарност, промовишу културу дијалога и остале просветитељске врлине којих се сваки образовани човек од интегритета иначе придржава, без икаквих императивних упутстава „одозго”.

Проблем је у томе што смернице, мада не могу да шкоде, тешко могу да допринесу санирању лоше друштвене атмосфере која се системски продукује. Партократија, непотизам, двоструки аршини, ограничена друштвена покретљивост, постојање институција искључиво на папиру, непостојање дијалога међу друштвеним актерима, глобалистичко изругивање тековинама просветитељства, манипулисање бирачима, одсуство критеријума у пласирању медијских садржаја, толерисање говора мржње у јавном простору, неспремност државе да заштити децу од штетних медијских садржаја, општа хипокризија… Све ове појаве функционишу као клипови убачени у точкове образовног система и обесмишљавају рад просветних радника.

Поврх тога, продуковањем наведених појава систем даје лош пример деци, што се не може испеглати ад хок смерницама по систему крпљења новоасфалтираних улица, понајмање лепим жељама оних који лошим системом управљају. Тако је дојучерашњи лидер владајуће странке и њена сива еминенција, узгред и председник државе, поручио ђацима првацима да морају да буду вредни да би могли да буду све што пожеле. Оваквој поруци се ништа не би могло замерити када би се она анализирала изоловано, као порука суи генерис. Горка је међутим истина да марљивост и образовање нису довољни критеријуми успеха у држави којом руководи један човек преко властите странке чија чланска карта обезбеђује проходност у друштву. Наиме није лако, напротив сувише је тешко, без страначке припадности завредити чак и место помоћног особља у државном предузећу а камоли место директора јавног предузећа, дома културе, вртића, школе (сами наставите низ…).

Што је горе, факултетске дипломе се годинама уназад обесмишљавају и за то је искључиви кривац коалиционоинтересна породица коју чине владајућа станка и њени политички партнери. Управо је она створила атмосферу у којој је партијска лојалност главни критеријум напредовања и у којој је дозвољено клеветати неистомишљенике преко страначких гласила и графита одштампаних преко уличних жардинијера и аутобуских стајалишта.

Овој коалиционоинтересној породици припада и нова министарка просвете која ђацима на почетку школске године поручује да негују поштење, искреност, солидарност, толеранцију, разумевање… Све дакле оне врлине којима се припадници поменуте коалиционоинтересне породице годинама изругују. Због тога министаркине речи звуче у најмању руку неискрено и опоро. Јер већ следећег дана након почетка школске године кренула је нова сезона „Задруге” (под еуфемистичким називом „Елита”), а с њом и јавно промовисање непоштења, неискрености, несолидарности, нетолеранције, неразумевања... И све то путем националне фреквенције иза које стоји држава чији је председник након трагичних мајских догађаја јавно поручио да ће поменути ријалити престати да се емитује. Који закључак школска омладина треба да извуче из тога ‒ да изневеравање дате речи представља понашање за пример или да су комерцијални интереси власника медијског стуба власти јачи од васпитнообразованих смерница које Министарство просвете „предлаже” школама. Власник ружичасте телевизије је члан исте коаолиционоинтересне породице којој, рекосмо већ, припадају министарка просвете и председник државе. И то је добар показатељ лоше постављених односа у друштву, али и смислености смерница које одатле произлазе. Наиме, докле год се политика буде петљала у просвету, смернице ресорног министарства налазиће се изван домашаја деце. Штавише, деловаће лицемерно докле год партијска лојалност буде битнија од образовања и васпитања, докле год медији путем државних фреквенција буду сејали говор мржње а носиоци битних положаја у институцијама система буду проносили некултуру бахатости по принципу „може ми се”!

Смернице су елемент друштвене надградње и да би биле сврсисходне потребно је оздравити базу. На првом месту очистити просвету од политике, али и од неолибералног канцера који прети хуманистичким предметима и критичком промишљању стварности. Законом забранити да партијски војници раде у Министарству просвете и другим васпитнообразовним инститицијама, као и да партијска књижица буде неопходан услов за место директора школе (част онима који се стоички одупиру притиску). Просветном систему потребни су наставници од интегритета а не пуки администратори повијене кичме у које би да их, према сопственом лику, претворе руководиоци лошег система. Уместо тога, потребно је вратити углед просветним радницима, побољшати им животни стандард, обезбедити им кров над главом ‒ слично као припадницима војске и полиције… Јер џаба вам, господо на власти, тенкови и пендреци кад оловке отупе. Џаба вам смернице које про форме „предлажете” школама када сами не поступате по њима. Властитим примером покажите младима шта значи бити лепо васпитан и толерантан човек. Дозовите се памети док још није касно.

Социолог

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa